ХЕКЛАЊЕ ЈЕ ОКУПИРА, ПОРОДИЦА ЈЕ ЊЕН ТИМ Како је Новосађанка Наташа своју борбу са леукемијом преточила у креативне производе

Новосађанка Наташа Јовановић Веселиновић која се бори са леукемијом, пронашла је своју снагу и мир у старинском занату – хеклању.

– Почела сам да хеклам док сам била на болничком лечењу. Дани знају да буду и те како дуги, поготово када сте често на терапијама. Нисам особа која мирује, била сам активна и стално у покрету, што у болници нисам могла. Хеклање ми је унело мир и заокупљеност, а онда просто нисам могла да престанем да хеклам, свидело ми се и уживам у томе – истакла је наша саговорница.

Прве кораке у овом занату научила је уз помоћ Мирјане Шашић која такође хекла, а која је, када је чула да и Наташа жели да хекла, послала материјал – вуницу, конце, хеклице – и показала јој прве потезе. Све то одвијало се онлајн, док је Наташа била на болничком лечењу. У почетку, каже, резултати су изгледали смешно. Едукацијама, које проналазила путем Интернета, као и истрајношћу, Наташино хеклање почело је да поприма све лепше облике, и тако је настао бренд „Рискин хеклерај“.  

– Као мала, волела сам да гледам како моје баке хеклају стољњаке и миљее, који су служили као украси. Те неке прве кораке сам учила од њих, али немам сачуван свој рад из тог периода. Моја деца су изразила жељу да пробају да хеклају, што наравно и јесу. Свидело им се и било је забавно гледати, како мале руке плету једно ћебе – рекла је она.

Породица јој је највећа подршка. Наташина деца, Нађа и Алекса, су неизоставни део њеног малог креативног тима. Нађа фотографише играчке, уређује објаве на друштвеним мрежама и даје савете о токме како да производи изгледају лепше, док Алекса воли да помаже у паковању. Супруг је задужен за набавку материјала – или како га Наташа у шали назива, „спољни сарадник“. Како каже, највећи проблем јој је набавка вунице.

– У Новом Саду постоји више позамантерија, али се деси да немају све на једном месту и онда је потребно обићи цео град. Морам да похвалим позамантерије „Наца“ и „Textile Club Indigo“, као и производњу папирне галентерије „Влашки промет“ са којима имам одличну сарадњу. Док сам била у болници, излазили су ми у сусрет, наручивала сам вуницу и потребан материјал телефонским позивом, а онда моји „спољни сарадници“ преузму одабрану и спаковану наруџбину – нагласила је Наташа, додавши да би желела да има више пратилаца на Инстаграм профилу рискин_хеклерај, јер би то побољшало продају.

Како каже, нема правила међу купцима хеклераја – то су баке за унуке, мајке за децу, девојке за другарице и другаре, те да не постоји неки тренд у продаји, али да су се плишане зеке највише продавале пред Ускрс. Иначе, понуда зависи од годишњег доба, па су тако тренутно актуелни провесци, машне за косу, а зими – капе, шалови и траке за косу.

Наша саговорница такође истиче да, да би се ручни рад очувао, треба организовати бесплатне радионице у оквиру очувања културног наслеђа на локалном нивоу, како би се привукли млади.

– На тим радионицама треба заинтересованима показати бар почетне кораке хеклања и шта је то што је потребно једном почетнику у хеклању да има, конце и игле. Тиме би се они оснажили и кренули сами да стварају своју причу. Мислим да је добра и детаљно осмишљена едукација оно што је потребно сваком почетнику – додала је.

Пројекат „Стари занати - нова шанса” реализује Дневник Војводина прес, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.