Према речима директора Историјског архива Града Петра Ђурђева у фабрици се, тада најмодернијим машинама које су имале парни и електрични погон, прерађивало воће и поврће узгајано на економији породице Дунђерски у Кулпину и месне конзерве од стоке са фарме “Камендин”, као и сва потребна амбалажа попут лимених кутија, дрвених сандука и буради. У дворишту су ископани бунари за снабдевање водом, а изграђена је и одговарајућа канализациона мрежа.
- После седам година рада фабрика је имала пет милиона динара деоничког капитала. У њој је било запослено око 200 радника, 15 чиновника, два трговачка путника и 12 заступника – каже Ђурђев. - Између два светска рата у „Кулпину“ су произвођене конзерве од поврћа, воћа, меса, кисела роба, сенф, зачини, конзерве кафе за војску. Према писању тадашње штампе у погону су владали ред и чистоћа, већи део послова се радио на аутоматским машинама, у добро проветреним просторијама и на одговарајућој температури ваздуха.
Фабрика је годишње прерађивала 150 вагона парадајза, 18 вагона грашка, по шест бораније, паприке и краставаца, 20 воћа, 25 меса и пет вагона других сировина. Након Другог светског рата “Кулпин“ је национализован и организован као фабрика конзерви „Кулпин Нови Сад“ и задржао је понуду од пре рата.
- Захваљујући изврсном квалитету својих производа годинама после рата био је ексклузивни снабдевач „маршалата”, како се то говорило, а уствари се радило о југословенском државном руководству, те су производи новосадског гиганта служени иностраним гостима на државним ручковима и вечерама – појашњава Ђурђев. - Сваке седмице је хладњача натоварана најбољим врстама меса, месних прерађевина и конзервама воћа, поврћа и сенфа и одлазила пут Београда. „Кулпин“ је био и велики снабдевач Југословенске народне армије, за коју је обезбеђивао конзерве воћа и поврћа у паковањима од пет килограма. Чак је 60-их година 20. века производила прави деликатес- паштету од дивљег зеца, коју до данас нико не прави.
Део Подбаре у ком се налазио погон је некада била мала индустријска четврт, али се „Кулпин“ временом нашао у стамбеној зони, па је било јасно да ће ускоро морати да се пресели на нову локацију. Први корак је учињен 1964. године, када је производња меса пребачена у новоподигнуту индустријску кланицу „Венац“.
- „Кулпин“ је 1. јануара 1963. године ушао у састав „ПИК Нови Сад“, а 1983. године, формирањем „АИК Нови Сад“ постао је једна од његових основних организација. Стара зграда је реновирана, набављене су нове машине, па је поред конзерви воћа, поврћа и сокова уведена и производња смрзнутог поврћа – каже Ђурђев. - Реновирана фабрика производила је 25.000 тона разних производа годишње од чега 9.250 тона поврћа, 11.160 тона сокова у литарским флашама и у такозваном „дојпаку“, као и 1.150 тона смрзнуте робе, док се око 2.500 тона разних квалитетних производа извозило, чак у Америку. Крајем седамдесетих година била је отежана наплата, па је фабрика дошла у кризу. Пошто је пословала с губицима поново се размишљало о њеном пресељењу. Због тешкоћа у које је читава привреда тада запала, план пресељења није било могуће спровести, и коначно је одлучено да се фабрика затвори.
Градска скупштина је отписала део девизних дугова за машине, а уведена је и принудна управа. У току реинтеграције АИК-а, ова фирма није показивала интерес за помоћ „Кулпину“ и фабрика је затворена. Машине за производњу и паковање воћних сокова пренете су у „Новосадску млекару“ и „Минакву“, док је остала опрема продата на лицитацији. Тако је на врата „Кулпина“, након скоро седам деценија успешног пословања, стављен катанац.
С. Ковач
