Припреме су у току, а за ту сврху је прикупљено више од 50 комплета старих ношњи, нађени су и словачки артефакти стари 100 година и заједно ће чинити декор за реализацију једног од два нова фотографска пројекта.
– Набавили смо старе ормаре, клупе, столице, кауче, коловрат на којем се раније прело, плахте старе читав век, као и стогодишње мараме од кашмира, атласа, памука и свиле, које су некада жене носиле – каже Павел Сурови. – Тако, на пример, имамо ретку колевку из 1878. године, затим ормар из 1860, а поседујемо и словачки плави кревет из 1890. Сви ти старински предмети представљаће декор онога што желимо да презентујемо. План је да тема и визија пројекта остану изненађење до 2020. године, када ћемо га представити на Фестивалу „Словачке народне ношње Словака у Србији”, у септембру.
Осим њега, планиран је још један фотографски пројекат који ће бити комплекснији и захтевнији за реализацију, те ће се на њему радити две године и биће презентован 2021. године, као симбол културе, јер је тада Нови Сад Европска престоница културе. На овогодишњем фестивалу, који ће бити организоаван по четврти пут, биће представљено дело „70 сукњи је имала”.
– То је пројекат који је посвећен једној жени из Кисача, а која је целог живота у словачким ношњама – каже наш саговорник. – С обзиром на то да је она остала верна својој старој традицији и култури, прави је симбол словачке жене, те смо мислили да будемо креативни и представимо је осталом свету, ипак она толико заслужује.
Иначе, како каже наш саговорник, скупљање старих предратних ношњи, које имају изузетну вредност, постало му је нови хоби, иако их је веома тешко наћи. Оне истински симболизују та стара времена и начин живота којим су некада Словаци живели.
– Тада су имали тежак живот, много се радило, месо се јело можда једном недељно, а колачи правили једном месечно, али зато су сав тај уложени труд компензовали лепим облачењем – каже Сурови. – Жене су биле у флоралним елементима и звали су их „хрдоше”, односно жене које се јако лепо носе. Све те ношње су најлепше на младим девојкама, које су их носиле пре удаје. Нажалост, данас су се појавиле реплике, које све више личе на турбо-фолк и немају апсолутно никакве везе са словачком традицијом. Употребљавају се нови, прешивени материјали, а мени највише смета, а што сам навео и у књизи „Словачка лепота”, то што су старије Словакиње које се облаче у те нове турбо-фолк ношње, уништиле један део културе и традиције која је трајала вековима.
– Новина је и то да припремамо словачки мјузикл, што до сада нико није урадио, и замисао нам је да њиме отворимо овогодишњи Фестивал „Словачке народне ношње Словака у Србији” – каже Павел Сурови. – Прошле године је била изложба Петра Бренкуса из Словачке, тако да се сваке године трудимо да Фестивал буде другачији. Можемо да се поносимо реализованим пројектом „Словачка лепота”, који је изазвао врло велико интересовање јавности. За Дан уставности Словачке Републике смо били у седмодневној посети Братислави, у замку Марије Терезије, у једној ексклузивној галерији, када нас је позвао председник Парламента који је кумовао тој књизи.
Како каже наш саговорник, само први дан Галерију је посетило више од 7.000 људи, и то је за њега било попут остварења сваког сна. Најлепши део је што су ношње и парте носили живи модели и цео тај доживљај толико је био истински приказан да се стицао утисак да је сакривена временска машина вратила време читав век уназад. Припрема се још једно издање „Словачке лепоте”, које ће изаћи 2021. године у енглеској верзији, да би сви посетиоци који дођу из Европе и света у наш град имали прилике да се упознају и са словачком културом.
И. Миклоши
ЛОВАЧКО ДРУШТВО „БАЖАНТ” Свака недеља је ловна
– Сви смо ту највише због дружења, као и због самог изласка у природу јер имамо огромну љубав према природи и животињама, а није све у одстрелу, он долази на крају, као награда ловца – речи су секретара Ловачког друштва „Бажант” у Кисачу Петка Вуковића, који је ловац десетак година, а који за „Дневник” открива какво је њихово друштво, активности којима се баве, као и проблеме које их с времена на време муче.
ЛД „Бажант” припада новосадском ловном удружењу, а постоји од 1900. године и тренутно броји 25 активних ловаца.
Иако се ловна сезона завршила крајем јануара, у Ловачком друштву посла увек има, а њихов дан редовног окупљања је недеља, када сви дођу и организују радне акције, које подразумевају одржавање волијера, као и потребне поправке око дома, након чега следи сада већ традиционално време ручка и дружења.
– Свака недеља је ловна недеља – казао је Петко Вуковић. – Окупљање почиње у дому око седам – пола осам ујутру, након чега се објасни ловцима која дивљач се тог дана лови, зец, фазан, срна или срндаћ, у зависности од времена и сезоне. Тада се сакупљају групе и креће се у ловиште, а када се лов заврши, углавном имамо спремљен ручак у ловачком дому, након чега следи дружење, као и препричавање догодовштина одраније. Иако сада није сезона лова, посла око ловачког дома увек има.
Како истиче, лов је спорт који је веома скуп, а заинтересоване омладине и те како мањка. У последње две године, то друштво добило је два нова члана, а да би неко постао члан ловачког друштва, потребно је да је законски исправан, да има знање и положено руковање ловачким оружјем, а обавезно је такође и полагање ловачког испита. Проблеми које има то друштво углавном се тичу ловокрадица, дрвосеча, повремених финансијских проблема, као и потешкоћа с одређеним законима.
– У односу на пре 20-30 година, данас је много мање заинтересованих за лов, а ми немамо проблема што се тиче организације, плана и програма Ловачког удружења него имамо неке друге на које не можемо да утичемо – казао је наш саговорник. – Понекад се деси да неки срндаћ који је у јачој категорији буде одстрељен од ловокрадица, затим су проблем дрвосече који секу дрвеће, док се ми трудимо да сваке године засадимо нешто. Такође је проблем Закон који налаже да, уколико се деси саобраћајна несрећа коју је изазвала срнећа дивљач, ми сносимо трошкове и последице свега. Уместо да нешто надоместимо и поправимо у дому, нама на такве ситуације оде највише новца, што је у страним државама тотално другачије регулисано.
Сложни Кисачани
Кисач је добар пример сложног насеља јер се, како сазнајемо, лако и сложно организују за све што је потребно да се уради те је тако засађено 150 садница уз помоћ Ловачког и Ватрогасног друштва, као и осталих секција.
– Добро сарађујемо с месном заједницом, тако да нам увек прискоче у помоћ када нам је нешто потребно око ловачког дома – казао је Петко Вуковић. – Набавили су око 150 садница из расадника, а ми смо се скупили да бисмо то засадили, док је Ватрогасно друштво дошло да их залије. Такође смо добар пример како од депоније може да се направи парк. Добро смо повезани и добро функционишемо, виде људи и сами да без слоге не може ништа.
И поред постојећих проблема, то ловачко друштво ужива у свакој ловној недељи, а следеће године ће прославити и јубиларних 120 година постојања. Члан Надзорног одбора друштва, ловац готово 40 година Јан Марчок каже да је дружење најважније у целој причи.
– Сам лов мени више није толико битан, него ми је у суштини важно дружење и друштво – казао је наш саговорник. – Ми се овде сакупљамо сваке недеље, шала колико хоћеш и нешто се увек уради. Ту се и запева и добро се једе. Одеш кући пуног срца, не љутиш се ни на ког и шта ти више треба?
К. Ивковић Ивандекић
БИБЛИОТЕКА „МИХАЛ БАБИНКА” Жене најверније читатељке
По подацима из „Пештбудимских ведомости”, библиотека у Кисачу је основана 15. новембра 1862. године, а основали су је евангелистички свештеници Јурај Јесенски и Јан Мичатка. Рад читаонице је обновљен 1913. године под именом „Читалачко друштво”, а Први светски рат прекинуо је рад читаонице све до 1918. године. Након тога, читаоница је још једанпут мењала име, као и два пута локацију, док је званично од 5. новембра 1962. године у саставу Народне библиотеке из Новог Сада. У септембру 1974. године сели се у обновљене просторије Културно-информативног центра „Владимир Мичатка” и добија име „Михал Бабинка”.
У разговору с библиотекарком поменуте читаонице Аленом Ухларик, која тај посао обавља већ 24 године, сазнали смо ко је све радио у тој чувеној библиотеци: од чланова породице Мичатек, учитеља Петра Шимковича, Михала Вранке, Павела Мојжиша, и још многи други. Библиотека у Кисачу данас има око 15.000 књига, а фонд садржи књиге на словачком и на српском језику, за децу, тинејyере и одрасле. Како сазнајемо, библиотека, која располаже са 45 места, тренутно има око 300 чланова, међу којима највише деце и средњошколаца. Како каже библиотекарка Алена Ухларик, драстично велика миграција становништва последњих година допринела је и смањењу броја чланова у библиотеци, коју добар фонд књига на словачком језику и даље одржава живом.
– Пре је много више људи било заинтересовано за читање – казала је наша саговорница. – Имамо лепу и велику библиотеку, али деца нису толико заинтересована због интернета. Веома је битно да родитељи или учитељице доводе децу овде и тиме их уче за касније. Деца највише читају приче и сликовнице, а ђаци основне и средње школе, осим обавезне лектире, радо узимају авантуристичке романе и епску фантастику, коју воле и старији, а они су и прави читаоци, посебно особе женског пола, које воле белетристику, али и књиге из психологије, о васпитању деце и мемоаре.
Кисачка библиотека „Михал Бабинка” је за свој радила добила више признања и диплома, а осим што су врата свакодневно отворена за заинтересоване читаоце, одржавају се и књижевне вечери, промоције књига за децу и одрасле, предавања из разних области, изложбе радова и слика, као и посете деце из ПУ „Лиенка” и ђака из ОШ „Људевит Штур”.
К. Ивковић Ивандекић
