Још док скеле нису биле потпуно уклоњене, до узражаја су дошли фасадни украси који дају посебну љупкост тој једноспратници, приљубљеној уз масивни Магистрат који је саграђен после ње.
Та кућа на Тргу Бранка Радичевића 3 једна је од најстаријих у Карловцима. Према запису који је у свом делу „Сећања“ оставила Теодора Мајица Петровић (1898-1981), професорка Карловачке гимназије и потомак породице Симеоновић Чокић у чијем власништву је кућа била, та рококо грађевина подигнута је 1765. године, а у руке њеног деде Стевана Симеоновића Чокића доспела је у револуционарној 1849. години. Тај богати трговац, који је са братом Јосимом трговао и продавао вино у Београду, Трсту, Бечу, Пешти, Осијеку, Суботици и Новом Саду, имао је седам кућа у Карловцима, а ову је купио од колеге трговца Марка Гојковића за шест хиљада форинти, што је био велики новац у то доба. Да је старија од Магистрата, пре но што је Теодора открила податак када је подигнута, претпостављало се на основу прозора на тавану куће који гледа у то општинско здање.
По њеној тврдњи, у време када је писала своје мемоарско дело, седамдесетих година прошлог века, кућа није битно променила изглед од постанка, не рачунајући унутрашњост, нарочито приземља где се и данас налазе локали за издавање. Као њену особеност, наводи бунар у ходнику куће, који није био у функцији ни када је она била мала, а нарочито пространу салу какву нико није имао у Карловцима, у којој су повремено одседали царски комесари када су долазили на народне саборе, и у којој су приређивани пријеми поводом инсталација епископа пре но што је потпуно завршен Патријаршијски двор.
Та времешна лепотица на централном карловачком тргу сведок је узрастања и нестајања те угледне карловачке породице и многобројних догађаја значајних за прошлост вароши. И пре но што су је Симеоновићи Чокићи, који су од та два презимена чешће користили ово дуже, купили, у њој је становао гимназијски професор и члан Главног одбора у време буне 1849. године Теофило Димић. Од момента куповине у ту угледну кућу улазиле су многе познате личности. Међу првима о којима је остављена забелешка, био је Вук Караyић. Теодорин отац Јован, који је читав радни век провео као чиновник у Народно-црквеним фондовима у Карловцима, причао је како им је у кућу повремено док је он био дечачић долазио Вук кога се плашио, не толико због штуле која је одзвањала по дрвеном ходнику, него због бркова који су мирисали на ракију. Вук је, наиме, знајући да га се дете боји, тражио од газдарице да га доведе и стављао у крило не би ли се малишан ослободио страха. Вук је седео за великим храстовим столом, поклоном митрополита Стратимировића, за којим су и многи после њега седели, имао своју столицу и чашу из које је пио ракију.
Док се школовао у Вишој реалној школи у Панчеву Јован је упознао Михајла Пупина и Уроша Предића. Док за овог првог није сигурно да је свраћао у „тројку“ код свог познаника Јована, али се поуздано зна да је био у Карловцима када су преношени посмртни остаци Бранка Радичевића из Беча на Стражилово 1883, Урош Предић је био чест гост у тој кући. Након школовања у Панчеву с Предићем се Јован сусретао и у Бечу у ком је студирао на Високој техничкој школи. По Јовановом прекиду школовања и повратку у Карловце, чувени сликар је посећивао свог друга, нарочито у време осликавања дворске и капеле породице архитекте Владимира Николића на Чератском гробљу, који је такође залазио у ову кућу.
„У нашу кућу је приман свесрдно, указивана му је највећа пажња од стране мојих родитеља, мојих сестара и мене. Браћа су нам била на студијама, па се не сећам да ли су и они бар понекад присуствовали разговорима са чика Урошем, како смо га моје сестре и ја звале. Као да га сад гледам за великим храстовим столом мајке Ривичанке за ручком или вечером, које је наша мати најбрижљивије припремала, погађајући префињен укус нашега госта који је био у потпуном складу са целом његовом појавом, кретањима, говором и спољним изгледом“, забележила је делић сећања на Предића Теодора Петровић. Током једног од боравака Предић је насликао портрет Теодориног оца. Било је то 1906.
И чувени Вељко Петровић гостовао је у кући породице Симеоновић Чокић. Теодора га је видела у свом родитељском дому први пут пре Првог светског рата. Позван је тада да одгонетне ко је аутор и из ког времена је ретка породична икона двојице светитеља - Игнатија Богопримца и Светог Алимпија Столпника. Тада је Вељко Петровић видео и Предићев рад и касније наговарао чланове породице да га продају или поклоне Матици српској, али није успео. Теодора је желела, будући да се мушка лоза породице изгубила, да портрет остане у женском делу, и то је неко време успела.
Нажалост, кућа памти и трагедије које су задесиле породицу. Почеле су у време Првог светског рата када је несрећним случајем купајући се у Дунаву 1915. настрадао један од синова Јована Симеонивића Чокића - Коста. Наставило се у Другом рату када су друга два сина - Стеван адвокат и лекар Јосиф убијени. Први је страдао 1941. године у логору Јадовну, а други 1944. у Јасеновцу.
Кућу је после рата настанила једна од Јованових кћери Ксенија, у то време поред Теодоре једина жива од њих четири кћери (Милена, Јованка, Ксенија и Теодора).
У приземљу се неко време пре Теодориног рођења налазила брашнара, па трговина мешовитом робом, спомиње се да је била и књижара. У новије време ту ради гостиона која не мења име децанијама, али власнике да -„Четири лава“ и берберница, а последњих година и киоск. На спрату, који је био центар сусрета интелигенције 19. века, с обзиром на поетски дар Јована Симеоновића, који је био активни члан Српског академског друштва „Зора“, нажалост, од пожара пре неколико година, нико не живи. Каква судбина чека овако удешену рококо даму, остаје да се види.
Зорица Милосављевић
