Највише га занима црно-бела аналогна фотографија.
– Први физички контакт с фото-апаратом је био када сам имао осам година јер сам тада, у ствари, имао довољно снаге да подигнем татин тадашњи „зенит”, који је био тенк од апарата – прича Данко Станисављев. – Већ тада ми је било магично ухватити неки моменат из живота само једним кликом. Касније су се појавили дигитални фото-апарати, те сам се мало играо и њима. Када сам негде путовао с пријатељима, волео сам да ми фото-апарат увек буде при руци, да бих овековечио те тренутке. Касније ме тај осећај мало попустио, завршио сам средњу школу за ветеринара и кренуо на студије ветерине. Требало ми је десет година да схватим да то није за мене. Фотографија ми је љубав, и то сам поново увидео када сам имао тежак период на послу. Пре око годину, стрес је постао превелик и почео је да ме гуши. Тражио сам неки издувни вентил и спас да се склоним од тога, а нашао сам га управо у фотографији. То је нешто што ми највише прија, у чему уживам током сваког процеса стварања.
Како каже, никад није касно за остварење својих снова те, иако је недавно напунио 35 година, желео је поново да научи што више о фотографији. Набавио је гомилу књига које му откривају део саме техничке стране функционисања апарата, тренутак настанка фотографије па све до сложенијих објашњења креативније композиције, комбинације боја, светла и слично.
– Имам још доста тога да научим – искрен је наш саговорник. – У једној књизи сам нашао изјаву професора који предаје фотографију, а рекао је: да се он пита, сви његови студенти би морали једну годину да имају само механички, аналогни фото-апарат и један објектив. То ми је било интересантно и помисилио сам: зашто да не? Тако сам се више посветио стварању аналогне црно-беле фотографије, иако уз то радим и дигиталну варијанту. Има нешто у филму, нешто посебно што лично не знам како бих могао да изразим речима. Суштина фотографије је ухватити право светло, а у црно-белој фотографији до изражаја долази однос светла и мрака, као и субјекта и позадине, долазе до изражаја облици и текстуре, нема тог претераног шаренила...
Како је објаснио Данко, када ради с црно-белим филмом, прва експозиција у фото-апарату је први део, код развијања може додатно да утиче на побољшање слике, док је штампа трећи део, који сада ради дигиталним процесом. Да поседује класичну аналогну мрачну комору, имао би могућност да уради и трећу фазу, кроз коју се утиче на изглед фотке и начин на који ће се она приказати.
– Цео тај процес ми је фасцинатан и изазован – каже млади уметник. – У кућним условима имам сву опрему која ми треба за развијање филмова, од хемикалија, попут развијача и фиксера до дозне за развијање, у коју се ставља филм и намотава на калем. Имам и црну врећу, која представља мини мрачну комору, и у њој развучем филм. Тај први део мора бити мрачан јер је филм осетљив на светло. После тога, остатак процеса радим и у купатилу на светлу јер је у дозни филм сигуран за даљи процес развијања. Још увек постоје рецепти за развијање филмова где је битно укомбиновати концентрацију развијача, температуру и време потребно за развијање.
По његовим речима, развијање стандардног филма од 24 слике ће зависити од самог филма и температуре, али у просеку тај процес траје од седам до 15 минута. Након тога се филм суши неколико сати и на крају скенира.
Будући сан му је фото-удружење
Како нам открива уметник Данко Станисављев, у будућности му је жеља да учествује на изложбама и тако покаже људима своје радове, те их увери да и црно-бела фотографија има своје чари. Размишља о томе да с неколико пријатеља који деле исту љубав према тој професији отвори фото-клуб или удружење, преко којег би упознавали људе с аналогном фотографијом. Идеја је да реализују и радионице за заинтересоване који желе да се опробају у стварању уметности или пак науче да праве такве фотографије. Такође би пружали помоћ у развијању црно-белих филмова јер из сопственог искуства зна колико је то скупа и неприступачна услуга, с обзиром на то да у нашој земљи ретко ко то данас још ради.
– Кренуо сам сам да развијам филмове јер сам у једном тренутку схватио да ми се више исплати да купим своју основну опрему него да носим филмове да ми их неко други развија – каже Данко. – Једноставно, ретко ко ради ту врсту услуге, стога је цена велика. Изучио сам се како да контролишем тај процес од почетка до самог краја. Највише ме привлачи фоткање природе, али она је мање захтевна од, рецимо, уличне фотографије, коју такође савладавам. Те фотографије је много теже направити јер морате бити потпуно концентрисани и имати стечено искуство. Морате у суштини да предвидите тај моменат и пробате да га ухватите, а некада ситница, попут заборављања навијања филма, може упропастити цео концепт. Има ту доста изазова.
Данко опрему набавља у Београду, у неколико радњи које продају филмове. Постоје и страни сајтови, те из Берлина набавља хемикалије, филмове и осталу опрему која му је неопходна, попут мензура, боца и сличног.
И. Бакмаз
