НОВОСАДСКО НАСЕЉЕ ЈУГОВИЋЕВО На писти и полигону сада ничу зграде

За административну јединицу Југовићево, коју деле две месне заједнице – Детелинара и Бистрица – могло би се рећи да је насеље у зачетку.
jugovicevo, Dnevnik/Branko Lučić
Фото: Дневник/Бранко Лучић

На великој површини коју је некада заузимао аеродром „Југовићево”, иза низа пословних објеката („Јиск”, „Бриколаж”, „Рода”, „Уради сам” ...) и зеленог појаса стидљиво се помаља комплекс „Сунчана страна”. Њега засад чини шест енергетски ефикасних зграда са 336 станова, а биће их све више судећи по челичним богомољкама које помаљају своје главе из бучних градилишта. Осим тога, по плану детаљне регулације северно од Булевара војводе Степе који је усвојен 2003. постоји идеја да се на простору некадашњих писта и полигона изграде велики спортски центар, парк, школа и вртић, али је основ за дефинисање поменутог простора 4.000 становника.

На великој површини коју је некада заузимао аеродром „Југовићево”, иза низа пословних објеката и зеленог појаса стидљиво се помаља комплекс „Сунчана страна”

Историјски најважнији објекат на тој страни Новог Сада јесте некадашњи војни аеродром, изграђен још 1913. за потребе Аустроугарске, од којег је остала касарна, међу суграђанима позната као „Мајевица”. Назив је добио 1928. по команданту Првог југословенског ваздухопловног пука Јовану Југовићу, погинулом на аеро-митингу у Прагу 1926. Из десете свеске „Енциклопедије Новог Сада” др Душана Попова сазнајемо да су спочетка постојале само травнате писте са хангарима на суседном Сајлову, а да су тек 1916. подигнути касарна, радионице и остали објекти у служби аеродрома. На истом месту основана је и прва пилотска школа, те школе за извиђаче, авио-механичаре, резервне ваздухопловне официре... Зна се да је до 1920. ту била стационирана и метеоролошка станица. Овде су сваког 6. септембра, на рођендан престолонаследника Петра Другог Карађорђевића, редовно одржавана такмичења за краљев пехар.

Фото: Приватна архива
„Југовићево од октобра 1944. постаје домаћи аеродром, коришћен за ослобађање Сремског фронта. До почетка шездесетих година био је активан: ту се налазила база 63. падобранске јединице, која је касније пребачена у Ниш, те центар за падобранску обуку, као и седиште аеро-клуба

Након бомбардовања и окупације 1941. преузимају га Немци, те бетонирају 800 метара писте, коју ће користити за летове према Источном фронту.

– Док су се на ускршње јутро, 6. априла 1941, стотине немачких бомбардера ваљале са севера према Београду, задатак једне њихове ескадриле био је напад базе Војног ваздухопловства – каже једриличар, моторни пилот, макетар и члан Управног одбора Аеро-клуба Нови Сад Фрања Нађбаби. – Ловачка авијација је, осим авиона који су се затекли на „Југовићеву” због ремонта, била размештена на резервним летилиштима због проглашене непосредне ратне опасности. Како је отпочео напад, тако је у заклоне пожурила сва земаљска посада осим младог пилота Стевана Мрнуштика, који је појурио према свом авиону на стајанци испред хангара, стартовао мотор и одмах дао пун гас да што пре полети. То није промакло немачким ловцима, који су митраљеским рафалима одмах засули усамљени југословенски авион на полетању. Изрешетана летелица букнула је у пламену, а тешко рањени пилот се успео извући. Метак му је доживотно остао у грудима, јер се због близине кичме није смео извадити. А поживео је сто година и четири дана. Званично најстарији Новосађанин, који је своју „ладу ниву” возио без наочара до 97. године, био је до смрти у децембру 2016. активан у секцији ветерана АКНС.

Фото: Дневник/Бранко Лучић

„Југовићево” ће од октобра 1944. поново постати домаћи аеродром, коришћен за ослобађање Сремског фронта. До почетка шездесетих година био је активан: ту се налазила база 63. падобранске јединице, која је касније пребачена у Ниш, те центар за падобранску обуку, као и седиште аеро-клуба.

Фото: Приватна архива

– У условима политичког и војног притиска и изолације Југославије након 1948. од стране Источног блока, политички и војни врх државе је схватао значај постављања рекорда и промоције у разним областима, па тако и у ваздухопловству – додаје Нађбаби. – Тада војни инструктор падобранства у Новом Саду, бивши партизан и стрелац летелице ИЛ-2 на Сремском фронту Јанко Лутовац поставио је 1. јуна 1950. светски рекорд у броју скокова у једном дану, од којих су призната 132 јер претходних пет није одрађено у присуству комисије. За то му је 1969. додељена прва Златна медаља ФАИ. Светске рекорде за жене постигле су наша клупска падобранка Загорка Спичановић са 25 скокова у једном дану, Саша Кљајић, која се приземљила са 120 метара, и Јелена Милановић, касније удата за прослављеног аса Вујадина Бошкова, која је померила границе скоком са 90 метара. Овакве егзибиције су касније забрањене, па су поменути рекорди и сада важећи. Године 1959. најбоље светске резултате у скоковима са задршком и без ње са 6.200 и 6.600 метара, као и у висинским ноћним групним скоковима, поставила је наша легендарна падобранска екипа коју чине Јован Сандић, Сава Мијић и Ласло Андрија, дуго година водећи чланови репрезентације Југославије.

Слађана Милачић

 

Фото: Dnevnik.rs
EUR/RSD 118.0933
Најновије вести