Уз помоћ сина Михајла, лингвисте, настоји да описмени ђаке, помогне им при учењу и изради домаћих задатака, али и да нађе времена за тинејyерске бољке. Врата тог топлог кутка, за који би се могло рећи да је нека врста тематски осмишљеног продуженог боравка, отворена су од 11 до 16 сати сваког радног дана током школске године, а средом и четвртком за време распуста.
„Отворена читаоница” је практично продужетак оног чему сам посветила цео радни век, каже госпођа Весна, додајући да је жудела за слободним и креативним местом, замишљајући децу како јој радосно трче у сусрет.
Како је додала, очекивала је да ће је користити ђаци од петог до осмог разреда, међутим, на молбу учитељица, почели су да долазе и млађи, од другог разреда организовано, а од четвртог сами, с тим што инсистирам на томе да се увек јаве родитељима. Бескрајно сам захвална колегама које су од старта разумеле шта ће се овде одигравати и на неки начин то потпомогле.
Када је пре неколико година набасала на књигу филозофа Бертранда Расела „О образовању и васпитању”, препознала је у њој своју нит-водиљу, а то је преношење знања руковођено љубављу. У времену када је породица приморана на то да посао стави испред квалитетно проведеног времена с децом, Веснина идеја наишла је на потпуно одобравање.
Одрасли ме питају колико се то плаћа, а ја стидљиво кажем: „Не плаћа се” „Па где то има?” „Има овде”, додајем. Иако сам уложила лична средства и зовем је својом, мислим да је „Читаоница” ипак друштвено добро. Када сам почела да реализујем ту идеју, мислила сам да ће се она пресликати и на остале новосадске квартове. Нажалост, то се није десило.
Колико је са ђацима обнављала градиво, првенствено из историје, биологије и географије, могла би без проблема да заврши с петицом разреде од петог до осмог. У опуштеној атмосфери, осим за учење и читање увек насмејана Весна, с којом су сви на „ти”, има времена за дружење, па и поверавање.
Ако је нешто битно, нађем начина да то пренесем родитељима, али ако су у питању љубавни јади и дечје глупости, њима не оптерећујемо маму и тату, додаје она.
Како каже, веома јој је важно што долазе и деца која су, условно речено, проблематична.
А посебно ми је драго када уочим промену набоље, којој сам, надам се, ја допринела. Како каже изрека: „Нахрани једног човека, нахранио си свет.” Могло би се рећи и: „Помози једном детету и помогао си човечанству”, поручује госпођа Весна.
Текст и фото: С. Милачић
