Драгана се писањем бави из хобија тек неколико година, међутим, оно што сада свему даје посебан тон јесте чињеница да се први пут осмелила да своју писану реч подели у јавности и одмах постигла такав успех. А по струци је економиста.
- Први пут сам инспирацију добила кад је моја ћерка завршавала вртић, тада сам написала текст за представу, коју сам назвала „Алфа Ромео и екстра Јулија“ – сећа се Драгана Малешић. - Сви су ме тада наговарали да то негде објавим, али ја нисам имала самопоуздања до овог момента, односно конкурса ТОНС-а. Награда ме је баш изненадила, нисам је очекивала. Прозу више волим, а највише ме инспиришу живот и породица.
Драгана Малешић је у награђеној причи описала једну недељу у свом детињству и породичну шетњу до Петроварадинске тврђаве. Након традиционалног ручка код куће, отац, мајка, брат и она су на познатој тераси с погледом на Дунав заузели своје место за столом, уз шненокле и звуке тамбурице оркестра Јанике Балажа. Тада је њен брат, дванаестогодишњи дечак, изненада одлучио да своју седмогодишњу сестрицу, као прави господин, замоли за плес. Изазвали су опште одушевљење и добили аплауз свих присутних. Од тада је и плес постао део њиховог недељног уживања уз шненокле и тамбураше на тврђави.
- Мој Нови Сад је велика љубав – потврђује Драгана. - Ја сам рођена Новосађанка и тај наш новосадски манир не може нико да опише, мора човек да доживи. Не делим Новосађане на дођоше, „ођоше“ и слично, већ само на оне са срцем и без, али мислим да ко једном прође кроз Нови Сад и доживи га макар и кратко, не заборавља га никад. А ми који смо у њему стално, волимо свој град са свим његовим врлинама и манама. Волимо све натенане - то је вечита новосадска тема и то је тај новосадски манир. Живот у Новом Саду, који не бих мењала ни за шта - одатле долази инспирација.
Прича Драгане Малешић несумњиво враћа у Нови Сад који полако нестаје. Њен први лични лалошки валц догодио се 1982. године. Породична традиција недељних шетњи се, нажалост, у том саставу завршила 1988. године, када је отац преминуо. Живот се, ипак, наставио и носио је своје. Драгана и њен брат су у међувремену основали породице, али су одржали традицију да се сви окупе код мајке за недељним ручком.
- Живот се променио, али наша недеља је остала. Сматрам да је Нови Сад породични град и да је баш та недеља таква у већини новосадских домова. Они који дођу у Нови Сад, имају заиста шта да виде. Та Петроварадинска тврђава је срце Новог Сада, а Новосађани још увек негују праве вредности и самим тим имају шта да пруже људима са стране. Ја сам лиманско дете, па бих од омиљених места свакако издвојила и Штранд, али свима који дођу препоручила бих да прошетају центром града и Дунавским парком. Ван центра је то кеј и незаборавни поглед на Дунав. Деци бих препоручила Градску библиотеку и представе у Новосадском позоришту, тако се почиње – поручује Драгана Малешић.
Б. Павковић
