У Јеврејској улици, у пасажу број 24, постоји мала стара радња под називом „Ташнар Александра Л” у којој је екипа „Дневника” уживала слушајући причу три генерације о занату којег све мање има.
Три генерације на једном месту, радничка атмосфера и Новосађани који често покуцају на врата, јер су, како каже ћерка Олгица Лакатош, по њиховој рачуници, у нашем граду остала још само три ташнара. Емотивну причу о вољеном деди и његовом почетку започела је унука Александра, која га је представила као упорног, паметног и живахног човека који је имао веома тежак почетак. Наиме, са 14 година је из Добриновца дошао у Нови Сад да би изучио занат. Због лоших околности, захватиле су га разноразне муке и проблеми, а након неког времена почиње да ради код ужара, а затим и као шегрт у фабрици „Стандард” где су се производили сицеви за бицикле, а касније и торбе.
– У тој фабрици је упознао и баку – са смехом наглашава унука Александра Лакатош. – Касније је отворио своју радњу, али на неком другом месту. Постојала је и радионица, имали смо производњу наших торби и све је полако кренуло набоље, иако је све било велики ризик. И данас се дешава да нам дођу људи с дединим торбама, и то ми је драго кад видим.
Деда Душан Рајковић данас има 86 година, а израдом торби бавио се до пре десетак година, када је унука Александра преузела посао, у смислу поправки, након чега прави паузу, када се послу посвећује Душанова ћерка Олгица Лакатош. После неколико година, унука и ћерка настављају да раде заједно с искусним саветима поносног деде, који би, како каже, и даље радио да може.
– Оматорио сам ја сада, хоћу да радим, али за нешто што сам некад урадио за 20-25 минута сада ми треба сат и по и до два – казао је деда Душан Рајковић. – Промена у односу на раније је огромна: онда је било 22 милиона људи, а сада нас има шака јада. Продавница има много, али то није то. Онда што се направи то се прода, а данас то није тако. Што се тиче заната, у време Тита је било веома опасно, нико није смео да има непријављених радника, него ако не можеш да пријавиш, мораш сам да радиш па сам устајао у 3-4 сата ујутру и радио много. Хвала Богу, имам добру децу и има ко да ме замени. Борили смо се много, били упорни и успели смо.
Код ташнара „Александре Л” могуће су поправке цибзара, ручке или поставе на разноразним врстама ташни, а ћерка Олгица за „Дневник” истиче да воли тај посао јер су још одмалена радили с татом. Како сазнајемо, посла увек има, поготово у августу и септембру, пред школу, када се на поправку чека и до недељу и по, док је у овом периоду за поправку одређеног предмета потребно само дан или два. Она наводи да занати полако умиру јер великог профита од тога нема.
– Овај посао није профитабилан, али може се живети од њега, само што је све мање оних који хоће тиме да се баве – казала је Олгица Лакатош. – Сви који су се бавили тим послом су генерација мог тате и многих више нема, а има доста деце која су то завршила, али неће то да раде. Другачија су и времена, у татино време су међусобно помагали једно другом, није било присутне алавости као данас. Упркос свему, ја волим овај занат и сматрам да је леп, поговото кад уђеш детаљно у њега и научиш да радиш па свакодневно радиш с љубављу.
Осим Олгице, главна у радњи је и унука Александра Лакатош, која има 33 године, а која је, на наговор породице, завршила Смер галантеријски радник, помоћу којег је изучила овај занат. Иако је постојао утицај породице, Александра је постепено заволела дедин посао и с љубављу и задовољством га наставила.
– Сада тај посао не бих мењала ни за шта – нагласила је Александра. – Рутина су цибзари и ручке, али ја волим кад ми неко донесе нешто изазовно па да морам да размишљам шта ћу. Занимљиве, али лепе реакције су када виде мене, младу жену, са чекићем и свим тим справама па питају: „Где је мајстор?”, и онда им кажем да сам то ја па се они изненаде и понове: „Ви сте мајстор?” Сви се шокирају јер су углавном ташнари сви били мушкарци.
Открили су нам и неке занимљивости, као нпр. да постоје људи који дођу пет година пошто су оставили ташну на поправку. Током разговора куца Мини, која редовно чува радњу с Олгицом, оглашавала се, док је деда натенане причао шта се све дешавало пре 50 година.
К. Ивковић Ивандекић