Три генерације ташнара у новосадској породици

Да правих занатских прича још постоји, доказ је чувени господин Душан Рајковић, који је давне 1968. почео самостално да се бави израдом торби, да би га након много година заменила унука, а затим и ћерка, које вешто поправљају сваку торбу која створи муку Новосађанима.
д
Фото: Дневник (В. Фифа)

У Јеврејској улици, у пасажу број 24, постоји мала стара радња под називом „Ташнар Александра Л” у којој је екипа „Дневника” уживала слушајући причу три генерације о занату којег све мање има.

Три генерације на једном месту, радничка атмосфера и Новосађани који често покуцају на врата, јер су, како каже ћерка Олгица Лакатош, по њиховој рачуници, у нашем граду остала још само три ташнара. Емотивну причу о вољеном деди и његовом почетку започела је унука Александра, која га је представила као упорног, паметног и живахног човека који је имао веома тежак почетак. Наиме, са 14 година је из Добриновца дошао у Нови Сад да би изучио занат. Због лоших околности, захватиле су га разноразне муке и проблеми, а након неког времена почиње да ради код ужара, а затим и као шегрт у фабрици „Стандард” где су се производили сицеви за бицикле, а касније и торбе.

– У тој фабрици је упознао и баку – са смехом наглашава унука Александра Лакатош. – Касније је отворио своју радњу, али на неком другом месту. Постојала је и радионица, имали смо производњу наших торби и све је полако кренуло набоље, иако је све било велики ризик. И данас се дешава да нам дођу људи с дединим торбама, и то ми је драго кад видим.

Фото: Дневник (В. Фифа)

Деда Душан Рајковић данас има 86 година, а израдом торби бавио се до пре десетак година, када је унука Александра преузела посао, у смислу поправки, након чега прави паузу, када се послу посвећује Душанова ћерка Олгица Лакатош. После неколико година, унука и ћерка настављају да раде заједно с искусним саветима поносног деде, који би, како каже, и даље радио да може.

– Оматорио сам ја сада, хоћу да радим, али за нешто што сам некад урадио за 20-25 минута сада ми треба сат и по и до два – казао је деда Душан Рајковић. – Промена у односу на раније је огромна: онда је било 22 милиона људи, а сада нас има шака јада. Продавница има много, али то није то. Онда што се направи то се прода, а данас то није тако. Што се тиче заната, у време Тита је било веома опасно, нико није смео да има непријављених радника, него ако не можеш да пријавиш, мораш сам да радиш па сам устајао у 3-4 сата ујутру и радио много. Хвала Богу, имам добру децу и има ко да ме замени. Борили смо се много, били упорни и успели смо.

Код ташнара „Александре Л” могуће су поправке цибзара, ручке или поставе на разноразним врстама ташни, а ћерка Олгица за „Дневник” истиче да воли тај посао јер су још одмалена радили с татом. Како сазнајемо, посла увек има, поготово у августу и септембру, пред школу, када се на поправку чека и до недељу и по, док је у овом периоду за поправку одређеног предмета потребно само дан или два. Она наводи да занати полако умиру јер великог профита од тога нема.

– Овај посао није профитабилан, али може се живети од њега, само што је све мање оних који хоће тиме да се баве – казала је Олгица Лакатош. – Сви који су се бавили тим послом су генерација мог тате и многих више нема, а има доста деце која су то завршила, али неће то да раде. Другачија су и времена, у татино време су међусобно помагали једно другом, није било присутне алавости као данас. Упркос свему, ја волим овај занат и сматрам да је леп, поговото кад уђеш детаљно у њега и научиш да радиш па свакодневно радиш с љубављу.

Фото: Дневник (В. Фифа)

Осим Олгице, главна у радњи је и унука Александра Лакатош, која има 33 године, а која је, на наговор породице, завршила Смер галантеријски радник, помоћу којег је изучила овај занат. Иако је постојао утицај породице, Александра је постепено заволела дедин посао и с љубављу и задовољством га наставила.

– Сада тај посао не бих мењала ни за шта – нагласила је Александра. – Рутина су цибзари и ручке, али ја волим кад ми неко донесе нешто изазовно па да морам да размишљам шта ћу. Занимљиве, али лепе реакције су када виде мене, младу жену, са чекићем и свим тим справама па питају: „Где је мајстор?”, и онда им кажем да сам то ја па се они изненаде и понове: „Ви сте мајстор?” Сви се шокирају јер су углавном ташнари сви били мушкарци.

Открили су нам и неке занимљивости, као нпр. да постоје људи који дођу пет година пошто су оставили ташну на поправку. Током разговора куца Мини, која редовно чува радњу с Олгицом, оглашавала се, док је деда натенане причао шта се све дешавало пре 50 година.

К. Ивковић Ивандекић

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести