Према речима Зорана Станојевића, који је директор те фабрике последњу годину, раде сви погони сем телефоније, мада очекују нову поруџбину „Телекома”, и испоручују 2.500 различитих производа, што је огроман портфолио. Русија им је највеће тржиште, где имају истурено одељење НФК „Москва”, које им обезбеђује финансирање српског тржишта, узимајући 60 одсто производње. Сада производе 800 тона робе, што је двоструко изнад нуле у пословању. Њихов велики проблем је што имају 298 радника, а носе имовину фирме која је пре 10-15 година запошљавала њих 5.000. – Из критичног периода изашао сам заједно с радницима – рекао је за “Дневник” Зоран Станојевић.
– То истичем јер сматрам да они носе ову фабрику. Имали смо огромне дугове, готовине готово да није било, а новац за репроматеријал потрошен је за друге ствари. Моји први дани су текли тако што сам примао купце који су се питали шта је с њиховом робом и новцем. Убрзо смо склопили неке договоре, успели да испунимо захтеве и накнадно с јавним предузећима урадили репрограме дугова, који су били огромни: око 88 милиона динара био је само дуг за струју, шездесетак за гас, четири плате су касниле. До Нове године успели смо све да санирамо. Исплатио сам до сада три заостале плате и остала је још једна из ранијег периода, што ће бити покривено за недељу-две. На реду су и обећане јубиларне награде. Након четири године потписали смо нови колективни уговор и учествовали у неколико акција: обезбедили смо помоћ деци за почетак школске године, 60 новогодишњих пакетића, новогодишњу приредбу за децу... Све финансирамо сопственим новцем, што показује да „Новкабел” има капацитет.
Међутим, брину га дугови наслеђени из ранијег периода, за које ће бити потребно дуже да се покрију.
– На првим састанцима прошле године обећао сам радницима да ћу дати све од себе да план успе и да нећу распродавати оно што су генерације стварале. Предаја нам није опција. Они су то лепо схватили: имамо добру сарадњу, испуњавају своје обавезе како је предвиђено. Ја стратешки водим рачуна о фирми, преузео сам сву одговорност у односу на добављаче, купце и готовину којом располажем. Умем да им кажем да смо овде сви радници, разлика између нас је само у обавезама и одговорностима. Одлично сарађујем и са синдикатима. Кад се домаћински понашате, увек нешто претекне. Само задовољан радник може да производњу учини продуктивнијом. Исто тако, док год исплаћујем плату, ПДВ, царину, одржавам фабрику у животу, показујем да ценим своју државу. Мени од тога нема већег патриотизма - вели наш саговорник.
Повериоцима, од којих је највећи „Ју поинт”, којем „Новкабел” дугује 45 милиона евра, Станојевић је предложио да се дуг конвертују у капитал, што значи да би сразмерно износу потраживања постали власници, односно сувласници. Његов план је усвојен 12. јуна, али се седам-осам поверилаца од њих 850 није сложило с тим и уложило је жалбу. Од одлуке Апелационог суда зависи да ли ће УППР постати правоснажан, те да ли ће за три месеца, колико траје конвертовање, „Новкабел” добити новог власника. Уколико се то не деси, фабрика ће највероватније отићи у стечај.
– Покушао сам да разговарам с многима: боље вам је да имате капитал, сутра на Берзи продате своје акције или учествујете у развоју фабрике, подигнете њихову вредност па изађете пред неког ко види стратешки интерес у томе. Не знам шта би повериоци добили тиме што би фабрика отишла у стечај. По статистици, пет година би чекали неку своју цркавицу. При том, дуг од 54 милиона евра је далеко изнад висине капитала – каже Станојевић.
Међутим, фабрика која је некад производила све потребне репроматеријале данас их купује. Рецимо, бакарну жицу, која је срце система, набављају по знатно вишој цени зато што су окарактерисани као ризични купци. А ту је и нелојална конкуренција, будући да је држава дозволила да се увозе сродни производи. Многе тендере изгубе због цена, иако други под истим именом нуде нешто што није квалитетно.
– Ако гледамо на оперативном нивоу, фабрика није задужена. Она има код комерцијалних банака осам одсто укупне активе задужености из ранијег периода, тј. 3,1 милиона евра, што је занемарљиво у односу на 38 милиона евра укупне вредности имовине – прича Станојевић. – Пре мене је започета продаја зграде која није у нашем комплексу и која је само оптерећивала буџет. Новац од те продаје дао ми је ветар у леђа да могу да кренем. Добили смо три велика тендера: „Костолац”, ЕПС и „Колубару”, радимо увелико. Раније је проблем био рок испоруке, а сада завршавамо послове и пре времена. Радимо некад и у три смене, и викендом, а наплата је стопостотна. У природној селекцији отишли су нам већином добри мајстори, које ангажујемо кад год имамо повећан обим производње.
Станојевић каже да је поносан на фабрику, јер су на тржишту континуирано у борби с највећим светским компанијама, које доносе стратешке одлуке истог тренутка.
- Код нас је другачије. Све што је у домену моје моћи, што ми закон дозвољава, сам преломим, али фабрика нема ниједну кредитну линију већ се финансира из аванса купаца, што је чини неконкурентном на тржишту, с обзиром на то да пола Западне Европе даје робу на одложено плаћање. Зато морамо да се сналазимо: дајемо мало нижу цену, укалкулишемо финансирање, обавезе према банкама... – каже Станојевић.
С. Милачић
