На најтежи начин вратио се бумеранг бачен још 2002. године, када се неко досетио да би поклоњени мост могао спојити два Бечеја, да би затим завршио двадесетак километара узводно, код Аде.
Уместо да споји, мост постаје раздор Бечејаца с банатске и бачке стране. Јер, кад треба по пресуди платити више од 60 милиона динара, онда престају да важе стари усмени и писмени договори.
Трошкови демонтаже моста у Фисхофену и превоза до Бечеја износили су 300.000 евра. Посао су обавили „Хидроинвест ДТД“ из Новог Сада и ЈРБ Београд, а пошто Бечејци нису имали тадашњих 18 милиона динара, добијена је позајмица из покрајинске касе, уз обавезу да се врати од новца добијеног продајом капитала у поступку приватизације бечејских предузећа. О способности тадашњих руководстава двају Бечеја и Покрајине довољно казује чињеница да мост није постављен преко Тисе на планираном потесу код Љутова, чиме би два Бечеја, који су сада удаљени 15 километара, била повезана најкраћом маршрутом на свега четири километра.
Ни данас ником у Бечеју није јасно како је „одједном” закључено да је мост од 260 метара кратак да премости Тису код Бечеја, а није био кратак да се постави на истој реци код Аде!? Мост је прослеђен Ађанима, Покрајина је сносила готово све трошкове, тадашњи председник Покрајинске владе свечано га је отворио, али нико није поставио питање дуга за трошкове демонтаже и превоза из Немачке. Бивша покрајинска власт је поменутих 18 милиона динара 2002. године позајмила ЈП „Станком“ из Бечеја, а јемци су биле скупштине општине Бечеј и Нови Бечеј.
Године 2004. тадашњи председници општина Бечеј, Нови Бечеј, Ада и Чока потписали су протокол о намерама да се поклон из Немачке препусти Ади или Чоки. Тако је мост постављен у Ади и крајем 2010. године свечано отворен. У протоколу је наведено да ће све трошкове које је мост произвео општинама Бечеј и Нови Бечеј и који би настали њиховим премештањем пасти на терет општина које ће га преузети.
Сад, кад је стигао рачун за наплату у виду пресуде Привредног суда у Новом Саду, више није у питању дуг од 18 милиона, већ га је затезна камата подигла на више од 60 милиона динара. Иако су се комшије тада договориле да трошкове у пројекту „поклон-мост“, чију је реализацију у име обе општине преузело ЈП „Станком – Бечеј“ па стога постоје тужени првог, другог и трећег реда, солидарно сносе пола-пола, комшије с банатске стране сада желе да се позамашни дуг дели на три дела, а они да плате само трећину.
Иначе, Филсхофен је мост првобитно понудио Новом Саду, али је одмах примећено да је Дунав шири од моста. Један члан делегације предложио је, наравно, у најбољој намери, да се мост постави на Тиси код два Бечеја. Да је могао да претпостави да ће „поклон“ направити праву заврзламу међу комшијама, ујео би се за језик.
Тошић: Да учествује и Ада
„Било би логично да део демонтаже и трошкова превоза сноси општина Ада, где је мост и постављен“, сматра председник општине Бечеј Драган Тошић: “Немамо везе с догађајима од пре 16 година, који прете да нам окрње актуелне инвестиционе пројекте. Мислим да би најбоље било да седнемо и обавимо разговор у који би, осим два Бечеја, били укључени и представници Аде, где је „поклон-мост“ завршио мисију, и Владе АП Војводине, чији Секретаријат за финансије потражује новац. Да актуелни инвестициони пројекти не би били десетковани, ваљало би урадити репрограм отплате дуга за наредну годину или две.“
Максимовић: Састанак идуће недеље
Председник општине Нови Бечеј Саша Максимовић каже за „Дневник“ да ће следеће недеље бити одржан званични састанак с председницима других двеју општина, када ће размотрити начин решавања тог проблема великог за малу новобечејску општину.
„Уколико будемо морали да платимо дуг ове године, то ће озбиљно уздрмати наш инвестициони буџет, којег онда практично неће ни бити, а морамо и да учествујемо у изградњи фабрике воде, те ће и та инвестиција бити упитна“, казао је Максимовић.
Буџет за ову годину износи око 900 милиона динара, од чега су 700 милиона динара приходи Општине. Максимовић напомиње да, уместо да се баве будућим инвестицијама, они сада морају да исправљају туђе флеке из прошлости.
„За годину дана, у сарадњи с Покрајином, имали смо инвестиције од 400 милиона динара, од чега је Општина учествовала са сто милиона, за разлику од пре неколико година, када је инвестициони буџет износио свега десет милиона динара“, каже Максимовић, и пита да ли то значи да сада треба да се враћају уназад уместо да иду унапред.
Властимир Јанков
