(ФОТО, ВИДЕО) АЛЕКСАНДАР МИТРОВИЋ, ЧОВЕК КОЈИ ПОМЕРА ГРАНИЦЕ И ПИШЕ ИСТОРИЈУ СРПСКОГ ФУДБАЛА: "Гол је страст, емоција, адреналин, најлепши у Бакуу. Тадић је најбољи у новојој историји"

"Уфф, најежим се кад чујем такве речи. Заиста прија. Хвала Фудбалском савезу на дивном гесту у уторак у Старој Пазови. Дијамантска лопта ме чини поносним, није лако одиграти 100 утакмица за било кога, а камоли за своју земљу и репрезентацију. Искрено, када сам почињао да се бавим фудбалом, нисам ни сањао да бих могао да догурам до тих бројки."

У претходних 12 одина, 100 наступа у дресу са државним грбом, 100 разлога за понос.

"Било је ту много лепих, али и мање лепих момената. Сигурно да се прва утакмица не заборавља и да остаје вечно у сећању. Као да је било јуче кад ме је Михајловић позвао за утакмицу против Белгије. Сећам се свега, од првог дана окупљања, првог тренинга, упознавања са саиграчима.“

Све је почело као у бајци.

"Деби за Партизан, гол против Валете, позив у репрезентацију. Ниси се ни осврнуо, а већ си део велике сцене. Око тебе Бане Ивановић, Коларов, Матић, Де Брујне, Лукаку, Фелаини… У Бриселу смо играли у вечерњем термину, одмах после утакмице назад на аеродром и када смо око 2 ујутру слетели у Београд, Миха ми је рекао да ме у 11 сати пре подне чека наступ за омладинску репрезентацију. Јавио сам се селектору Друловићу и придружио генерацији са којом ћу касније освојити Европско првенство.“

Није био ни свестан да ће му први наступ у репрезентацији отворити врата велике каријере.

"Изгубили смо 2:1, али су ме људи из Андерлехта запазили баш на тој утакмици и касније послали понуду на адресу Партизана. Од меча против Белгије, ушао сам у ракету и кренуо ка горе.“

Кренуо и није се више заустављао.

"Утакмица за утакмицом, гол за голом. Наравно да јубиларни наступи имају посебну драж. Рецимо тај педесети против Португала у Београду. Дао сам гол за 2:3, али је Бернардо Силва само минут касније угасио наду да можемо до бода. После тога и 75. утакмица у Љубљани против Словеније, полувреме из снова, Дућина асистенција, гол за 2:0. Данас у фудбалу све иде невероватном брзином. Немаш времена да седнеш мало са својим емоцијама, да сабереш утиске. Док дланом о длан, ето је и стота против Андоре.“

Једна страна приче су најдражи голови, а потпуно друга они најлепши. А било их је много генијалних. Од лоба против Републике Ирске, до пројектила против Црне Горе и Швајцарске.

"Ако ћеш искрено, мени је најлепши онај други у Бакуу против Азербејџана. Сергејева асистенција, пустио сам да ми лопта падне, па из дропке прецизним шутем погодио угао. Гол какав не дајем често. Буквално сам и себе изненадио. Левом ногом, из прве… врло битан гол јер се Азербејџан вратио, изједначио из пенала и претио нам је кикс против аутсајдера у групи. Ето, тај гол је за мене баш нешто специјално, несвакидашње.“

По рецепту Саве Милошевића, који је једном приликом рекао да је давао голове јер није пуно размишљао.

"И у праву је. Када нападач размишља превише  у тренутку шута, углавном направи грешку. Често ми се дешава да дам гол, а и не знам где се налази противнички голман. Само гађаш. За нападача је најбитније да реагује инстинктивно.“

Митровић и Тадић су чинили сјајан тандем у репрезентацији Србије.

"Дућа је по мом мишљењу најбољи играч којег је Србија имала у новијој историји! Можда најбољи са којим сам играо у каријери. Само су Бог и ти путеви наместили да не игра у Реалу и таквим клубовима. Тадић је фудбалски маг, велемајстор, не постоји реч којом бих га описао. И невероватна личност. Била је част и задовољство да дуго играм са њим у репрезентацији. Без њега сви ови голови не би били могући."

За праве нападаче, сваки гол изазива специјалну емоцију. Како онај у дресу Телеоптика против Младеновца или Младог Радника из Пожаревца, тако и онај у дресу Фулама против Ливепрула.

"Из моје перспективе, нема разлике. Гол је страст, емоција, адреналин. Нешто неописиво. Чак и они које постигнем на тренингу. Што више дајеш голове, сваки следећи је све дражи и важнији. Само нападачи могу да схвате о чему говорим.“

Далеко од тога да обарање рекорда старог пола века донесе само растерећење. Више је то нека нова тежина. Тежина играча који није више само обичан фудбалер, већ фудбалско наслеђе своје земље.

"Никада на голове нисам гледао као на бројке. Када сам се ближио рекорду, нормално је било да се пред сваку утакмицу коментарише колико ми још фали до Бобека. Али није било притиска у глави ‘морам да га оборим’. Иако сам знао да ћу кад-тад срушити рекорд. Имао сам привилегију да рано уђем у репрезентацију и да играм стандардно код већине селектора. Када сам оборио рекорд, нисам осетио олакшање, него још већу мотивацију. Оно што осећам и сада. Можда је и себично с моје стране, али желим да направим још већу разлику и да отежам посао млађим колегама који крену у јуриш на мој рекорд. Мада сам сигуран да ће некоме од њих једнога дана поћи за руком да ме сруше с трона. Али бар мало нека се намуче.“

О Бобеку је чуо много пре трке са историјом.

"Ја сам дете Партизана, било је природно да одрастам на митовима о Бобеку и Манцеу. Они су иконе клуба. Као клинцу, чинило ми се да су на небесима… неко недостижно божанство. За Бобека сам знао да није био само играчка величина, већ и џентлмен у копачкама. И онда те одједном сврставају у исту раван са тим легендама фудбала. Не само са Бобеком, него и са Пиксијем, Мијатом, Савом, Галићем, Мошом Марјановићем… Мени је просто непојмљиво да будем раме уз раме са таквим величинама."

Очигледно још увек није ни свестан да је у предворју галерије славних сада он на челу колоне. И да се многи питају како би на терену функционисао тандем Бобек-Митровић.

"Будимо поштени, њему је било далеко теже да дође до бројке од 38 голова. Тада се играло знатно мање утакмица. Данас је фудбалски век много дужи, игра се на врхунским теренима, у много бољим условима. Не могу ни да замислим себе у истој екипи са Бобеком. Вероватно бих седео на клупи и чекао шансу да се неко умори или повреди. Да, апсолутно сам сигуран да би у тој екипи Бобек био први избор у шпицу.“