ГОЛМАН ЗОРАН ПОПОВИЋ ЈОШ ГОДИНУ ДАНА У ЖЕЛЕЗНИЧАРУ: Волео бих да будем тренер

Поповић је у Железничар дошао у јануару 2024. године као слободан играч, након што је напустио редове Црвене звезде. Занимљиво је да је Поповић, поред фудбала, као мали тренирао и атлетику и кошарку, која му је, како каже, највећа љубав.

О својој другој комплетној сезони у Железничару, мотивацији, узорима, фудбалу, али и приватном животу, Зоран је рекао:

– Сигурно да сам задовољан, посебно зато што сам провео годину дана у Железничару, било ми је лепо. Када сам прошле године стигао у клуб, заједнички смо поставили циљ плеј-оф. То ме је додатно мотивисало да останем, поред тога што сам се овде осећао пријатно. Људи у клубу су изузетно коректни, атмосфера је позитивна, а посебно ми је значило то што је стручни штаб остао у истом саставу.

По чему се издваја Железничар од свих осталих клубова у Суперлиги и шта вам је било најлепше током претходне сезоне?

 – Имали смо доста лепих, али и тешких тренутака. Железничар је посебан по свом духу, овде влада истинска породична атмосфера. То је клуб у којем свако има право гласа, где се сви међусобно гурамо напред. Прошле године сам имао прилику да играм са фудбалерима попут Санога, Бена и Милуновића, људима с којима ме везују лепе успомене из ранијих клубова. Управо та блискост и заједништво су нешто што бих издвојио као највећу вредност, заједно растемо и као спортисти и као људи.

Када се осврнемо на Ваше почетке, шта Вас је инспирисало да постанете голман?

– Нажалост, разлог је био трагичан. Мој старији брат је због несреће остао без шаке и морао је да престане да брани. Од тог тренутка сам одлучио да наставим тамо где је он стао, да испуним његове снове. Био ми је и остао највећа подршка. Његове поруке подршке, а понекад и критике, пратиле су ме током целе каријере. Данас имам 37 година, али све док ме тело служи и док имам ту унутрашњу жељу – наставићу да браним. Све што сам постигао носи и део његове снаге.

Који је најважнији савет који сте добили од неког тренера или старијег колеге током каријере?

 – Један од преломних тренутака у каријери догодио се док сам био у Вождовцу. Радио сам тада и у кафићу, а тренер ми је био Илија Столица. Тај човек ми је променио живот, не само као фудбалеру, већ и као особи. Научио ме је да будем смиренији, сталоженији, да радим на својим манама. Његове људске вредности поштење, доброта, одговорност, оставиле су снажан траг на мене. Данас и сам покушавам да их препознам и негујем у себи и другима. У фудбалу, као и у животу, најважније је да будеш човек. А када си део тима, то се још више рачуна, сви морамо да дишемо као један.

Који су најважнији квалитети које голман мора да поседује, осим физичких предиспозиција?

– Кад завршим каријеру, волео бих да будем тренер – још не знам да ли као тренер голмана или шеф струке, али једно је сигурно: увек ћу стављати акценат на менталну припрему. Све креће из главе. Глава је најважнија. Мотивација, фокус, ментална снага, то прави разлику. Важно је да будеш миран, да не стрепиш од грешака. Данас свако ко има довољно жеље и воље може физички да се спреми. Али психичка припрема, концентрација, свакодневни рад на себи, то је оно што одлучује. Имао сам ситуације када ми није ишло, али уз позитиван став и упорност, резултати дођу. – закључио је Поповић.

Б. Стојковски