Тако је било некада, али је тако и сада иако сада бекови, или како их зову бочни одбрамбени фудбалери много више учествују у нападу. Ми смо увек имали солидне бекове, добре играче који су пођеднака добро одрђивали и дефанзивне и офанзивне задатаке. Први био Милутин Ивковић, који је Мундијалу у Монтевидео 1930. године водио нашу репрезентаију до бронзане медаље.
На почетку педесетих година десног бека у репрезентцији Југославије играо је Бранко Станковић, који се истицао елеганцијом, префињеном техником и добром скок игром, није случајно да су га саиграчи прозвали „амбасадор”. Станковић је после завршетка играчке каријере био успешан тренер с Војводином је 1966 године осојио шампионску титулу, а потом је дуго година водио Црвену звезду, са којој је стигао до финала Купа победника купова.
А онда је на сцену ступио Владимир Дурковић, по многима најбољи бек којег смо имали, Поникао је у Напретку из Крушевца, али врло брзо са 19 година прешао је у Црвену звезду, где је стигао као нападач. Међутим , после неуспеле полусезоне у нападу прекомандован је у одбрану, где је на месту десног бека пружао сјајне партије. Био је бек робусног стила, веома хитар, бескомпромисан, са најбржим и најрационалнијим решењима. Борац који се никад није предавао и који је увек тежио основном циљу – да задржи противника и отклони опасност од гола. Али, пошто је својевремено играо и у навали, знао је повремено да искористи шансу и прикључи се нападу, дејствујући врло успешно преко десног крила.За репезентацију Југославије одиграо је чак 50 утакмица, а блистао је на светском првенству 1962. године у Чилеу, где смо заузели четврто место и избран је за најбољи тим шампионата. Био је део тадашње незаменљиве одбране: Шошкић, Дурковић, Јусуфи, који је у „плавом“ дресу одиграли заредом чак 31 утакмицу.
После Мундијала у Чилеу каријеру је натавио у иностранству, играо је за Борусију из Менхенгладбаха Сент Етијену и на крају у швајцарском Сиону, где је упркос поодмаклих фудбалских година (35) био најбољи играч. Али каријера му се несрећно завршила. После меча између Сиона и Бастије у Алпском купу један пијани полицајац га је упуцао у стомак и упкос великим напорима лекара Дуре је после десеточасовне борбе преминуо.
Топ 10 десних бекова
1. Владимир Дурковић (Црвена звезда), 2. Бранко Станковић (Црвена звезда), 3. Мирсад Фазлагић (Сарајево), 4. Новак Рогановић (Војводина), 5. Бранислав Ивановић (Зенит), 6. Иван Буљан (Хајдук), 7. Златко Крмпотић (Црвена звезда), 8. Младен Рамљак (Динамо), 9. Зоран Вујовић (Хајдук), 10. Милован Ђорић (Црвена звезда).
Било би грех не поменути и бека Војводине Новака Рогановића, који је са репрезентацијом Југославије освојио златну меадаљу на олимпијским играма у Риму 1960. године, као некадашњег бека Црвене звезде Милована Ђорића, којег су због стила игре, али и понашања назвали „први српски бек“, чак је стигао и до места селектора, али се није прославио „плаве” је водио на три меча и забележио три пораза.
Последњих десетак година, за репрезентацију Србије на позицији десног бека често је играо Бранислав Ивановић, фудбалер са сјајном каријером, који је данас капитен руског Зенита из Санкт Пербурга, Бане је „орлове“ одиграо 105 утакмица и рекордер је што се тиче наступа у најдражем дресу. Поникао је у Срему из Сремске Митровице, потом играо за ОФК Београд, па за Локомотиву из Москве, а светску славу стекао је у дресу лондонског Челсија, с којим је освојо Лигу шампиона и Лигу Евроопе и три титуле првака Енглеска.
Листа сјајних бекова је заоста свелика поред оних који су на топ позицијама ваља поменути и друге, пре свих Милутина Ивовића, који је бранио наше боје на Мундијалу у Уругвају, а ту су још: Бруно Белин, (Динамо), Петар Кривокућа, Никола Јовановић, Душан Баста (Црвена звезда), Василије Шијаковић (ОФК Београд), Рајко Алексић, Ђорђе Вујков (Војводина), Ненад Стојковић, Велимир Сомболац (Партизан), Никица Цукров (Ријека), Антонио Рукавина (Астана), Вилсон Џони (Хајдук)...
Г. Ковач
