(Од нашег специјалног извештача)
Рођен је 1938. у Смиљану, у Лици, а већ са четири године преселио се у Нови Сад, где је одрастао и стасао. Са 27 година отишао је из војвођанске равнице, пут га је одвео у САД, где је потражио и пронашао „амерички сан“. Развио је бизнис и стекао леп иметак, а фудбал му је био и остао велика љубав свих протеклих деценија.
„Фудбал је попут слагалице у којој морате правилно да сложите све пузле како бисте добили жељену слику. Организација посла и дисциплина кључне су ставке успеха, од њих зависи да ли можете да створите целину каквој тежите. То сам одавно схватио, као и чињеницу да неспособност рађа губитнике.Живот ме је научио да ту компромиса нема. Ентузијазам јесте потребан, јер без њега нема успеха, а ја га и данас имам и док буде тако улагаћу и бавити се фудбалом. Ипак, ентузијазам није довољан за врхунске резултате, потребно је пуно тога да се поклопи да бисте били успешни“, каже Мандарић.
Били сте у бројним клубовима, у Енглеској, Белгији, Француској, сада сте у Словенији?
„Обећао сам Словенцима да ћу од Олимпије да направим респектабилан клуб, попут оног какав је некада био. Мислим да сам на добром путу да то реализујем, јер смо за ове три године константно у врху табеле, а мој једини циљ је да будем први. Алтернатива не постоји, само се титуле броје.“
Није тајна да сте имали понуда и из клубова у Србији?
„Црвена звезда и Партизан ме гањају пуних 30 година, али у тим клубовима не проналазим и не видим себе. Не желим да уложим новац у клубове у којима не бих имао власт, а то је нешто на чему инсистирам. Увек тражим поверење и спреман сам да преузмем одговорност за резултате и од тог правила не одустајем. Звала ме је и Војводина, али знате како је... У кући увек мора да се зна где спава пас, а где мачка. Немам намеру да улажем тамо где нећу остварити добит, а до добити се стиже уз велику дисциплину у реализацији прецизно зацртаних планова.“
Ипак, за Војводину сте везани и животним нитима?
„То је потпуно тачно. Иако је прошло пуно година, још се сећам како смо ми, клинци, на све начине покушавали да се прошверцујемо без карте на стадион Војводине и да гледамо како то играју мајстори попут Вујкета или Тозе. Били су то прелепи дани, једно прошло, али свакако предивно време, нешто што се памти за читав живот. За мене је и данас Нови Сад специјалан град, за разлику од свих других, а верујте да сам их пуно обишао. Истина је да се град променио, да више не личи на ону средину која је у мени остала записана, али волим да дођем у Нови Сад. Жао ми је што нема међу живима више мојих добрих пријатеља, попут Бате Пежоа, Ивице Брзића и многих других. И Новосађани су се променили, па ми, уз оне старе улице у Подбари, Салајки или Телепу, недостају стари другари, мада сам свестан миграција и сталног мешања састава становништва. Тако је тако свуда у свету, зашто не би било и у Новом Саду?“
Како се осећате и колико времена проводите у Словенији?
„Отишао сам пре више од 50 година у САД и данас, уз ту земљу, највише времена проводим и у Енглеској. Међутим, у Словенији се осећам као да сам дошао у фудбалску Хирошиму, па морам да будем близу клубу који водим, због успешности посла који сам прихватио. Сада скоро 90 одсто времена проводим у Словенији, јер, понављам, прихватио сам изазов, добио поверење и сада сам одговоран да идеје спроведем у дело.“
Да ли и сада имате понуда из Енглеске да преузмете неки клуб?
„Био сам власник Шефилд Венздеја, Лестера и Портсмута, а данас ме, осим Шефилда који би волео да се вратим, зову и други клубови из Енглеске којима треба, пре свега, финансијска помоћ. Прија ми све то, значи да сам оставио трага у тој земљи, али сам сада у Олимпији и посвећен сам само њој“, јасан је Милан Мандарић, човек поодмаклог животног доба, али младић када су фудбалски планови у питању.
Текст и фото: А. Предојевић
