Шездесет година од уласка РФК Нови Сад у прву лигу Југославије (1): Генерација „канаринаца” за понос

Богата је фудбалска историја новосадских фудбалских клубова, а неки  датуми у његовим аналима без сумње заслужују да буду уписани златним словима. По значају и успеху, као и у времену у коме је остварен,  улазак РФК Нови Сад 1961. године у Прву лигу бивше Југославије свакако  сматра се једним од највећих домета новосадског и војвођанског фудбала. Управо ових дана навршава се равно 60 година од тог догађаја, којим су  популарни „канаринци“ прославили свој град и  винули  у сам врх југословенског фудбала.
vratnjan1
Фото: Бранимир Вратњан, фото: Приватна архива

Прилика је то, наравно,  да се подсетимо на успех новосадског тима вредан сваког поштовања. Остварила га је, по свему, вероватно најбоља генерација у клупској историји, предвођена легендарним Хугом Рушевљанином и Ференцом Ароком (28), у то време најмлађим тренером Прве лиге. „Канаринци“ су на прволигашкој сцени наступали узастопно три сезоне, до 1964/65 године, мање више у непромењеном саставу: Дражић–Белић,Тојагић, Вратњан, Брзић (Дебељачки), Козлина, Кргин. Влашки, Лемић, Клипа и Пирмајер. По потреби добијали су прилику да играју Гавански, Драшковић, Банићевић, Лакчевић, Стојановић, Марин, Уторник, Рудић, Врбица...

Шезедесет година, након сада већ историјских наступа на стадионима широм Југославије, изузимајући Бранимира Вратњана и Ђорђа Дебељачког, мало је живих  актера из стартне поставе. Рођеног Србобранца Дебељачког животни пут одвео је у Ужице, где се након завршетка играчке каријере, захваљујући једној Ужичанки „удао“. Данас је пензионер и ,након смрти супруге, брине о болесној  непокретној ћерки.

Фото: Бранимир Вратњан, фото: Приватна архива

Стасавао уз најбоље тренере

Наступао је Вртњан за бројне клубове у земљи и иностранству, а имао је срећу да ради са најбољим тренерима тог времена. Први му је у  БАК–у био леганедарни Мома Ђокић, репрезентативац на Свестком првенству 1930. у Уругвају. У зрењаниском Пролетеру тренирали су га Коча Коларов и Бора Драгићевић, у Новом Саду Ференц Арак, у Црвеној звезди Миша Павић, Миљан Миљанић, у Ријеци Владимир Беара...

–  Сви они имали  су неку своју визију и захтеве,а за мене лично био је  успех то сам код свих играо стандардно и на потребном нивоу.


Савим другачије спортско и животно путешествије имао је Бранимир Вратњан (83). Као дете предратних учитеља, који су „по директиви“, службовали широм земље, рођен је у Бачком Петровом Селу. Са 14 година, као омладинац , почео је играчку каријеру у БАК–у из Беле Цркве, где су му родитељи били на служби. Од  вршњака, па и старијих,  одскакао је талентом и надареношћу, што се прочуло, па се врло брзо нашао у зрењанинском  Пролетеру. Након одиграних 140 утакмица у граду на Бегеју, на изричити позив Хуга Рушевљанина у РФК Нови Сад стигао је 1960. године.

– То је практично била прекретница у мојој каријери у односу на  све клубове за које сам касније наступао у земљи и иностранству, Црвену звезду, Холанд клуб (Холандија) и Ријеку. Управа клуба, на челу са председником Петром Суботином и главним  оперетаивцем Рушевљанином, поставиила је високе циљеве - улазак у Прву лигу. Лично сам осећао велику одговорност да оправдам долазак и указано поверење и изборим се код тренера Арока за стартну поставу - присећа се времешни Вратњан својих почетака у „жуто–плавом“ дресу.

Услови за рад били су више него скромни. Клуб, иако друголигаш, није имао свој стадион, тренирало се  на игралишту Еђшага и Сајмишту, а утакмице су се играле на стадиону Војводине, данашњем „Карађорђу“. Прволигашку сцену требало је извојевати кроз дуеле са клубовима из Србије, Црне Горе и Македоније,међу којима су били крагујевачки, нишки и сомборски Раднички, Победа (Прилеп), Сутјеска (Никшић), Бачка (Бачка Паланка), Хајдук из Куле... Најозбиљнији претеденти за наслов првака Друге лиге–исток у такмичаркој 1960/61 године  били су подгоричка Будућност, Спартак из Суботице зрењанински Пролетер и Нови Сад.

– Утакмице са директним ривалима имале су посебну тежину, нарочито на гостовању. Најтежа нам је било у Подгорици где смо, након одиграних  0:0, једва извукли живу главу, а бек Тојагић  завршио је у  болници. Ништа лакше није било ни у Никшићу, као и у Прилепу, где смо путовали у изнајмљеном железничком вагону. У њему смо и  преноћили, уједно нам је био и свлачионица, а до стадиона,поприлично удаљеном  од станице, морали смо, обучени и дресове, ићи пешке, јер управа Победе није обезбедила превоз за играче и руководство -  каже  Вратњан, присећајући се да је пре, током и после утакмице био велики притисак домаћина с обзиром да су  им били потребни бодови за опстанак у лиги.

Без обзира на све препреке, иако без свог стадиона и  у надметању са јаким и врло неугодним екипама, успели су  да долете до прволигашког јата.

– Све победе изборили смо колективним духом и заједништвом играча, који су буквално дисали једним плућима. Велику улогу одиграло је и мудро вођство Хуга Рушевљанина и тренера Арока исказано кроз анализу противника, припрему  и вођењу утакмица, без разлике да ли се играле код куће или на страни. Никог нисмо потцењивали, али ни прецењивали. Кроз утакмице изградили смо свој препознатљив стил игре, појединци су своје квалитете у потпуности подредили тимској игри и зато смо успели -каже Вратњан,  који је, иако новајлија , практично одиграо све утакмице у сезони.

Коста Рајевић

Сутра: (Не)успешне прволигашке године

EUR/RSD 117.5653
Најновије вести