Најпре је Црвена звезда положила оружје на Кипру, где је у пенал серији, изгубила од осредње Омоније у трећем колу квалификација за, евентуални, трећи узастопни пласман у Лигу шампиона.
И поред неуспеха Црвена звезда има шансу да се за четири дана пласира у, за њу, утешну Лигу Европе, ако у четвртак у Јерменији победи Арарат. Остала три клуба: ТСЦ, Партизан и Војводина, су завршили, свако на свој начин, своју овогодишњу европску мисију. ТСЦ из Бачке Тополе је у правој хичкоковској драми, после продужетака (6:6), на пенале елиминисан од некад моћне румунске Стеауе, сада другог имена и правне кованице.
Партизан и Војводина су, у истом дану, гостовали у Белгији где су, резултатом били слабији, Партизан од Шарлроа, а Војводина од великог Стандарда.
Општи је утисак, да је Војводина, од свих наших представника оставила најбољи утисак, јер је, у овом моменту, имала и најозбиљнији клуб за противника. Стандард је десетоструки шампион Белгије, чија репрезентација важи за више него озбиљну силу, за разлику од мање успешних репрезентација Кипра и Румуније.
Стандард је победио Војводину са 2:1 у најмању руку равноправној игри, где се током свих 120 минута смењивала надмоћ једног па другог тима, као у кошарци или у хокеју. Није било савршене лепоте, али јесте велике динамике и уложене енергије. Кад смо већ код лепоте посебно треба издвојити гол Петра Бојића за изједначујући гол Војводине. Овај „тихи голгетер” из утакмице у утакмицу потврђује и доказује да још има довољно времена, да још више употпуни своју пристојну каријеру. Бојић има све, што је некад имао Пикси Стојковић, а зашто није у његовом сазвежђу то је већ нека друга прича. Они су толико слични, а иствремено и различити.
Ипак, што је и ова утакмица потврдила, Војводина свог најбољег играча има на клупи, у лику и деловању свог тренера Ненада Лалатовића. Овај доброћудни лав са београдског насеља Дорћола, којег су Новосађани прихватили , са свим својим врлинама и манама, готово савршено управља игром, што је за многе тренере недостижно. Његово вулканско и киптеће лице су хватале и ТВ камере у Белгији, али и поред судијске опомене, углавном је остајао у ограниченом белом простору поред клупе, на којој се осећа као лав у кавезу. Оно што је такође занимљиво, Лалатовића, играчи обожавају и слепо следе, без обзира што им се он јефтино не удвара, али увек стаје иза њих и било ког клуба којег води. То је само додатна димензија његових вредности и кад изгуби утакмицу, као ову у Белгији.
Лалатовићев циљ није побеђивати понекад, победа је увек циљ, без обзира да ли играш против слабијег или бољег тима од себе, што је формула и одлика правих тренера. Побеђивати је навика. Нажалост, навика је и губити. Међутим, има пораза који су нови мостови ка победама. Ново време, које је пред свима нама, ће брзо показати, ко ће први мост победа саградити, па тако и Црвена звезда, ТСЦ, Партизан или Војводина.
Светозар Чича
