ДАРКО МАЈСТОРОВИЋ Завеслаји не престају ни у 75. години 

Још од 1961. године када је први пут сео у чамац у новосадском клубу Данубиус, па до данас, траје љубав Дарка Мајсторовића према веслању и не назире јој се крај.
1
Фото: Дневник/ Филип Бакић

Јесте да је ужитак на води заменио ергометром у кући, али битно је да се са завеслајима не престаје, чак ни у 75. години живота. Истина је да некадашњи репрезентативац, олимпијац и још увек члан истог клуба, не одаје утисак да је иза себе оставио толико лета. Виталан, каже да здравље дугује спорту, којем је и даље посвећен и управо је за то и добио највеће спортско признање у Војводини „Јован Микић Спартак“ и то награду за животно дело.  

– Устајем сваки дан у пола шест и у пола седам сам на послу, па ви видите где сам. И ништа ми није тешко, баш ништа – каже у разговору за „Дневник“ Дарко Мајсторовић – Имам ергометар код куће и редовно вежбам. До скоро сам се активно бавио рекреацијом, али не може даље, ни временски, а и променио сам кук. То су све последице, између осталог и бављења спортом.  

По струци машински инжењер и власник фирме из те области, донедавно је, после две деценије на челу Извршног одбора Веслачког савеза Србије, завршио четворогодишњи стаж као председник те организације. Вршио је дужности и првог човека Данубиуса, Веслачког савеза Југославије, Техничке комисије, био је у стручном штабу репрезентације и Веслачком Савезу Војводине. До 30. године се такмичио за национални тим, а у 32. је последњи пут постао шампион државе. Има 18 титула државног првака у разним категоријама и дисциплинама. На Светском првенству у Нотингему 1975. заузео је 10. место и испунио олимпијску норму, па је годину дана касније са Зораном Панчићем на Играма у Монтреалу освојио девету позицију. За спортске успехе добио је Октобарску награду Новог Сада, а сада је стигло и признање за његов целокупан допринос веслању, који и даље траје.

– Када је човек 60 година у спорту онда је ваљда нормално да добија награде. Сав труд који се уложи резултира, између осталог, медаљама и признањима. Ово јесте награда за животно дело, али ту није крај. Ја настављам и даље да помажем свим спортистима. Имам фирму, самим тим и финансијских могућности да помогнем и ја то и радим – јасан је Мајсторовић.

У спортској каријери коју је почео са чувеним тренером Србољубом Саратлићем, одрадио је више од 300 трка, што за Данубиус, чији је данас члан Скупштине, што за репрезентацију. Паралелно је студирао и завршио Машински факултет у Новом Саду. За веслање каже да се у великој мери променило у односу на период када је он био активан спортиста, али да је једно остало исто.

– Онај ко је мотивисан за рад, тај ће постићи резултат. Том није тешко ни да устане у пет ујутру, па да пре факултета или школе уради први тренинг, па други, па да иде “миц по миц”. Потом може да дође до тога да се упише у Спортску гимназију и да онда настави са нормалним радом, тачније ванредним – да више времена проводи у спорту, него у школи, а да му то не квари и не ремети ни спортску, ни професионалну каријеру.

Чврсти заговорник здравог начина живота, Мајсторовић напомиње да је изузетно важно да у „најгорем“ периоду, у годинама када се млад човек формира, исти треба да се бави било којим спортом. Посебно је истакао значај спортских радника, што је проистекло из питања да прокоментарише улагања државе у спорт.

– Основна активност којом се спортски радници баве је како обезбедити средства за омогућавање тренинга младих спортиста, почетника. Оног тренутка када тај спортиста стигне на репрезентативни ниво, ту је држава беспрекорна за сада. Постоје сви услови за припреме, путовања, стипендије, реквизити...мало се „шанта“ са неким халама и затвореним просторима, али иде и то на боље.

Мајсторовић проблем види у томе како помоћи да неко дође до тог репрезентативног нивоа.

– Мукотрпнији су тренинзи онога ко покушава да стигне некога, јер ви када дођете до националне селекције то почиње да буде рутина и наравно, имате све услове и много сте растерећенији од било ког спортисте који вас јури. Данас олимпијски тимови по договору иду на припреме где им највише одговара. Бирају који им чамац треба, која мотка за скакање, спринтерице, на пример, све то добијају. А шта раде она деца која су дошла и стала у ред, немају чамац, немају ово–оно, а имају воље и жеље? Е ту су спортски радници ти који улажу доста рада и труда, као што сам и ја чинио и намеравам да наставим. У мом случају то је сада препознато „Спартаковом“ наградом. Када добијете признање од људи који се баве спортом, онда је то посебна прича. Ово мени причињава велико задовољство, јер је, на пример, Слободан Бошкан, одбојкашки златни олимпијац, врхунски спортиста, као председник Спортског савеза Војводине један од оних који доноси одлуку о награђенима. Статуом „Јована Микића Спартака“мој досадашњи рад је признат – закључио је Дарко Мајсторовић. 

Кристина Бугарски

EUR/RSD 117.5702
Најновије вести