Овај успех довео га је и на „Дневникову“ листу најбољих спортиста, па је у години на измаку проглашен за најбољег стрелца и другопласираног спортисту Војводине у генералном пласману.
– Свака награда има значај, Дневникова има посебну тежину. Награде, осим што подсећају на минули рад и мотивишу. Када примите неку награду знате да сте победили и себе и да сте задовољни постигнутим резултатом. Освајањем олимпијске медаље остварио сам животни сан, тако да сада могу да уживам у стрељаштву – каже Миленко Себић.
У Нови Сад је, како каже, дошао због одличних услова за тренинге. Такмичарски пут, оплемењен олимпијском медаљом, сведочио је о исправној одлуци.
– У септембру 2019. стигао сам у Нови Сад, јер у Београду нисам имао добре услове. Стрељачка дружина Нови Сад 1790 једини је клуб који код нас пружа одличне услове за тренинг. Испоставило се да је то био одличан потез, јер смо успели да оставримо све што смо планирали, како у физичкој, тако и у психолошкој спреми и да стигнемо до врхунских резултата. Они су били видљиви већ на Европском првенству, где сам до квоте за Олимпијске игре дошао ваздушном пушком, оружјем с којим сам већ био отписан из репрезентације. Говорило се да сам стар за ваздушну пушку, нарочито после Игара у Рију, а тадашњи селектор ми је саветовао да се фокусирам само на мали калибар. Ја сам рекао да није у праву и обећао да ћу то и показати. Зато ми је посебно драго што сам квоту за Токио освојио баш ваздушном пушком. Што се тиче малог калибра један сам од најбољих стрелаца у свету и за њега сам увек спреман.
Себић као да је преломио да баш у Јапану изађе из коже успешног тимског „играча“ и после три екипна европска сребра (10 м, ваздушна пушка) и колективне светске бронзе (50 м, МК пушка) направи вансеријски резултат када све зависи само од њега.
– За мене је сам одлазак на Олимпијске игре у време вирусне пандемије представљао велики успех. Било је напорно у сваком погледу, али мени је корона помогла, јер ми је омогућила више времена да се припремим за Европско првенство, последње такмичење где сам могао да узмем квоту. У Токију сам знао шта се од мене очекује, био сам фокусиран на план који смо поставили мој тренер и ја. Имао сам проблема на почетку са ваздушном пушком, али сам успео да се вратим у нормалу. Тешко је на великом такмичењу да се вратиш после пада, поготово још у условима свакодневног тестирања и ограничења. Али, успели смо све да пребродимо и у троставу сам изборио финале. Тај дан је био изузетно тежак, основни меч ме је исцрпео. У глави сам пројектовао резултат потребан за финале – 1.180 кругова и на њега сам се фокусирао. Пред последња два метка погледао сам монитор и рекао себи „још два центра и то је то“. На та два метка сам јако поносан.
А у финалу драма. Почео је одлично, али је онда пао на шесту позицију после клечећег и лежећег става. Међутим, све је почело да се мења од тренука када су сви морали у стајаћи положај. Украјинац Кулиш је промашио мету, што је Себића катапултирало на 4. место и учврстило му самопоуздање. Наместио је руку и наоштрио око за неколико „десетки“. Док су други ишли из кикса у кикс Миленко је (за)држао ниво и стигао до убедљиво највреднијег резултата у дугој каријери, после сребра у финалу Светског купа.
– Финале је посебна прича, велики је притисак и под огромном дозом адреналина мораш да исконтролишеш пушку и погодиш центар пречника 1,4 центиметра, на 50 метара. Дешавају се и грешке, промаши се мета и погоди туђа (Кулиш), а онда и да се погоди шестица (Шербачевић). Борба у финалу је била занимљива, трудио сам се да држим прикључак за водећима. Последњих пет хитаца су одлучивала. Пред претпоследњи метак имао сам предност од 1,4 круга за одличје, хтео сам да будем сигуран, али сам погодио слабију деветку, предност се смањила на 0,7 у односу на Норвежанина Хега. С тим последњим метком десило ми се слично као са последња два у основном делу. Хег је опалио пре мене, очекивао сам реакцију публике, која је изостала, што је значило да погодак није лош, али не и јако добар. Значи морао сам да будем близу, опалио сам, погодио 10,0 и то је било довољно за бронзу (448,2 круга). Драго ми је што сам сав свој труд и рад свих ових година претворио у олимпијску бронзу, а тога свега не би било да није моје супруге Алине, која је увек била ту за мене. Много ми је помогла – закључио је Себић.
Олимпијске игре у Паризу су за само три године, а Себић каже да му то одговара.
– Пријала ми је пауза после напорне сезоне. Одморио сам и кренуо са индивидуалним тренинзима. Већ у јануару крећу кавлификације за ранг – листу, надметања на гран при такмичењима, европска првенства, од којих се у Москви нуде квоте за Париз. Радујем се новим изазовима – рекао је Миленко.
Гордана Маленовић
