Борислав Радановић, председник РШК „Детелинара“: Ускоро пола века постојања

Раднички шаховски клуб „Детелинара“ из Новог Сада један је од најстаријих шаховских колектива у нашем граду.
Borislav Radanovic
Фото: Борислав Радановић, фото: Приватна архива

Поред Новосадског шаховског клуба, можда и једини клуб у граду са непрекидном традицијом. Догодине прославља изузетно велик и важан јубилеј – 50 година постојања и непрекидног рада. Тим поводом разговарали смо са председником РШК „Детелинара“, ФИДЕ мајстором Бориславом Радановићем (46). Пионир, омладинац, а касније и сениор клуба, са 33 године чланства у клубу и 16 година на руководећим позицијама, Радановић је од 2013. године и званично на челу клуба.

Када је основан ШКДетелинараи ко је најзаслужнији за то?

– Наш клуб је основан 6. октобра давне 1970. године, на иницијативу садашњег председника Скупштине клуба и почасног председника клуба Бранислава Вучкова. Тада смо били један од само 4–5 клубова у граду. Група шаховских ентузијаста се окупила око исте идеје, да се у једном од најстаријих делова града, Детелинари, оснује клуб за све љубитеље ове древне игре. Ред је да их поменемо: Бранислав Вучков, Јован Бедов, Драгољуб Анђелковић, Мирослав Бурка, Петар Милиновић, Јела Малиновић, Драган Малиновић, Томислав Чагљевић, Милорад Грбић и Јулијан Месарош. Некада је било тешко основати један овакав клуб. Требало је много напора, шаховске занесености, љубави према шаху и посвећености да се то све употпуни у једну целину. Данас, окупите 10–15 шахиста, региструјете клуб у АПР-у, препишете статут и већ имате клуб. Зато данас има оволико клубова. Имам утисак да има више клубова у Новом Саду него самих шахиста.

Како је текао развој клуба и ко су најистакнутији појединци који су наступали за клуб?

– Клуб је прво основан као омладински, а од 1976. године постаје раднички шаховски клуб. У почетку није поседовао своје просторије. Шах се играо на неколико локација: у Месној заједници „Југовићево“, на градској аутобуској станици, у сали фирме „АТП 25. мај“ и неколико година у сали НШК-а, да би 17 година од формирања клуб добио на коришћење садашње просторије у Руменачкој 152, када смо и постали пуноправан члан спортског друштва „Раднички“. Први председник клуба је био тадашњи професор физичке културе из ОШ „Доситеј Обрадовић“ и суоснивач клуба Јован Бедов. Од појединаца који су за клуб одиграли веома много партија и својим радом допринели унапређењу рада клуба истакао бих следеће: Матија Ковач, Младен Гулан, Слободан Сантрач, Слободан Стојисављевић, од жена Јела Малиновић и Радованка Гулан, а морам да напоменем и вишегодишњег секретара клуба Божидара Зерду, коме могу да захвалим што ме је увео у рад клуба и заинтересовао за ову игру.

Који су најзначајнији успеси које је клуб постигао?

– Клуб је више пута успешно учествовао на највећим шаховским смотрама и фестивалима, о чему сведоче бројне награде. Били смо два пута учесници Савезног купа, 1992. и 1994. године. На међународним такмичењима у тадашњој Југославији и иностранству освојен је значајан број првих места. Једно од најзначајнијих је и прво место у екипном такмичењу Купа Балатон у Мађарској. Клуб поседује веома богату ризницу трофеја.

Какав је клупски живот у РШКДетелинара“? Да ли организујете турнире за чланове клуба и љубитеље шаха?

– Од када сам постао члан екипе, давне 1986. године, стекао сам утисак да је шаховски живот у клубу заснован пре свега на дружењу. Некако нам је то од старта било веома битно. И мислим да је то здрава основа за развој једног колектива. Сваки пут после лигашких мечева имали смо и имамо организован ручак, где размењујемо мишљења о протеклим партијама, шалимо се и причамо разне анегдоте везане за шах. Клуб је, иначе, радио активно до пре неколико година, док се нису појавили проблеми са грејањем, па се и тај живот у клубу полако угасио. Тај проблем настојимо да некако решимо, како би клуб поново наставио са радом. Ускраћени смо за организовање шаховских турнира у својим просторијама, па смо принуђени да играмо на другим локацијама. Такође развијамо добре односе са неколико шаховских клубова у региону. Дружимо се, посећујемо. Морам да споменем дугогодишње дружење са београдском екипом са Чубуре „Чубурски гамбит“, са којима смо играли пријатељске мечеве два пута годишње. Имам утисак да многи данас играју шах јер им је то један од извора прихода и тако се селе из екипе у екипу. Тако се клубови гасе, нови се отварају и трају док траје финансијска подршка. Наша екипа је на окупу дуги низ година, приватно смо сви веома добри другари и трудимо се да тако остане. Члан наше екипе може да постане само неко ко је препознао тај спортски дух у нама и коме прија овакав вид дружења. Зато смо толико и опстали. Пола века није мало, зар не?!


Четиридетелине

Као што наш прослављени фудбалски клуб „Црвена Звезда“ има своје „звезде“, тако и РШК „Детелинара“ има своје „детелине“. Наш клуб до сада има четири детелине. Сваких 10 година смо проглашавали неког за „детелину“. Подразумева се да је прва „детелина“ оснивач клуба Бранислав Вучков. Друга је легенда војвођанског и новосадског шаха, покојни Красимир Тадић, ФИДЕ мајстор, трећа Слободан Сантрач, чувени „Сани бој“, легенда нашег клуба, на жалост и он је преминуо, и четврта „детелина“ је моја маленкост. Да ли ће бити пете „детелине“ и ко ће то бити, остаје да се види на јубиларној седници Скупштине клуба. ФК „Црвена Звезда“ после Драгана Стојковића Пиксија нема ни једну „звезду“, па тако ни ми можда нећемо више имати „детелину“, на жалост.


У ком лигашком рангу се клуб тренутно такмичи?

– Клуб се тренутно такмичи у војвођанској лиги група Бачка Нови Сад. Више пута смо играли и у Другој лиги, али због недостатка финансија нисмо успевали да се одржимо у тој лиги. Ако не ангажујете неколико јаких играча, врло је тешко борити се за опстанак, а нарочито за нешто више од тога. Али не нервирамо се. Лепо нам је у овој лиги. Дружимо се, играмо шах и уживамо у томе, а то је најважније.

Да ли клуб има подмладак, омладинску школу, радите ли са младим шахистима?

– Клуб нема своју омладинску школу, али тесно сарађујемо са шаховским тренерима када су у питању млади и њихов шаховски развој. Трудимо се да организујемо нека шаховска предавања у виду семинара. Врата нашег клуба су отворена за свакога ко жели да организује било шта у вези са младим шахистима.

Какви су планови клуба у предстојећој јесењој сезони такмичења?

– Планове правимо на почетку године. Не кријем да нам је жеља увек била да будемо први и пласирамо се у виши ранг. Увек смо гајили тај победнички дух. Али поред добре игре, треба имати и мало среће. Тешко се окупљамо у пуном саставу. Ипак су то људи са својим приватним обавезама и не можете ни од кога очекивати да се максимално посвети обавезама клуба. Имали смо добрих мечева, али и испуштених шанси за бољи резултат, тако да нам за јесен остаје само да учврстимо опстанак у лиги.

Како планирате догодине да обележите пола века постојања?

– Све зависи од финансијских средстава које ћемо успети да обезбедимо. Надам се да ће се и спонзори радо одазвати нашем позиву да учествују у прослави јубилеја. Свакако рачунамо и на финансијска средства од града. Имамо идеју да то буде позивни турнир, на коме би учествовали пријатељи и поштоваоци клуба. Да окупимо оне који су играли за клуб, који сада играју, али и да се сетимо наших пријатеља, који су оставили неизбрисив траг за ових 50 година.

За крај, имате ли неку поруку младима који тек почињу да играју шах?

– Волео бих да млади све више играју шах и да га истински заволе. Да им се укаже на значај шаха и да га схвате као превенцију за здраву личност. Да увиде да шах помаже у припреми за усвајање школског градива и обавеза. С обзиром на то да шах и шаховско васпитање у школама није још законски дефинисано, један од задатака нас клубова и шаховских радника требало би да буде да скренемо пажњу на неопходност увођења шаха као предмета у васпитно-образовни систем. Али не као изборног предмета, како је то до сада било. То је моја лична жеља, а мислим и да свима нама треба да буде циљ – закључио је Радановић.

И. Узелац

EUR/RSD 117.5946
Најновије вести