Велемајстор из Старе Пазове Александар Инђић узео је четврту титулу првака, док је женски интермајстор из Апатина Марина Гајчин (22), на изузетно доминантан начин дошла до прве круне државног шампиона у сениорској конкуренцији. Млада Апатинка, која је само два дана након што се попела на шаховски трон Србије, титули државног првака придодала и звање дипломираног математичара, дала је интервју за „Дневник”.
С обзиром на то да сте из шаховско-математичке породице нема смисла питати о шаховским почецима, али како сте остали у древној игри толики низ година без прекида?
– За мене шах никада није био само игра. Увек је постојала велика страст према витешкој борби за шаховском таблом, а такође и љубав према путовањима и пријатељствима које ми је шах приуштио. Временом је постао опсесија, па посао, а на крају стил живота. Никада нисам заиста помислила да одустанем.
Сећате ли се неких догађаја са најранијих турнира који су вас мотивисали да наставите да радите на свом шаху, показали вам да је ту и нешто више од игре иза кулиса?
– Мислим да се доста тога крије у мом борбеном карактеру. Нисам волела да губим, а занимљиво, исто толико нисам волела ни да ремизирам. То је једна од анегдота која се често провлачи кроз наше породичне разговоре. Када сам губила партије била сам тужна, али када их ремизирам будем додатно и љута, ваљда зато што сам била тако близу победи. Жеља за победом ме је увек гурала напред и мотивисала ме да радим на шаху.
Неки противници из раних тинејyерских дана су изјавили да су тада били изненађени брзином вашег напретка у том периоду. Шта је био узрок томе?
– Има неколико фактора које „кривим” за свој скок у игри. Ако говоримо о периоду када сам први пут била члан сениорске женске репрезентације, 2017. године, главно је било неко опште, не само шаховско, сазревање. Затим, ту је велики рад који сам после појачала јаким турнирима и новим тренерима. Трећа, али веома битна ставка је свежина размишљања. Шахистима професионалцима често фали скретање фокуса са шаха, па се на неки начин превише удубе и залуде. Ја сам цео живот била „двоструки агент” бавећи се веома озбиљно двема професијама, школовањем и шахом. Неретко повлачим паралеле и преносим закључке са једне сродне дисциплине на другу. Зато ми је драго да се моје две велике љубави, математика и шах, тако добро слажу!
Ви и ваше колегинице из репрезентације сте имале веома необичну припрему за овогодишње државно првенство у Сенти, играле сте Дубаи опен. Шта нам можете казати о том такмичењу, као и о шампионату?
– Што јачи турнир - то већи напредак. На турниру у Дубаију сам била међу најслабијима по рејтингу, али сам се јаким партијама очеличила. Када сам након тога дошла на шампионат у Сенту већ сам била уиграна и наоштрена за борбу. Једино што је било упитно је да ли ћу енергетски издржати до краја турнира. Изгледа да сам фото-финиш ипак одиграла снагом воље.
Изјавили сте да, од када сте дошли до одређеног нивоа, радите углавном сами, иако вам Александар Ковачевић и Ирина Чољушкина несебично помажу. Како налазите мотивацију за самосталан рад?
– На ову листу сада неизоставно додајем и Зорана Арсовића. Његова помоћ ми је била пресудна за успех у Врњачкој Бањи овог марта и освајање последње велемајсторске норме. Самосталан рад је веома важан, али тренер је онај који мотивише ученика и пружа му основу за квалитетан рад. Максимална подршка мојих тренера и породице даје ми снагу и жељу за напретком.
Већ дуги низ година играте војвођанске лиге. Прво за Велемајстор из родног Апатина, затим Сомборски шаховски клуб, а тренутно за Сирмиум из Сремске Митровице. Колико су ти клубови допринели вашем развоју?
– Клупска атмосфера има велики утицај на шахисту, поготово у млађим узрастима када се деци формира слика о шаху. Апатински Велемајстор сада ради велику ствар, нажалост ретку у Србији, приближава шах најмлађима на један здрав и племенит начин. То је веома битно за развој спортисте и захвална сам што су ми ови клубови пружали безусловну подршку.
Играње за репрезентацију и на међународним турнирима је веома напорно, а нарочито у континуитету. Ви сте већ са 16 година дебитовали за сениорски састав и од тада сте неизоставни део националне селекције. Како изгледа неколико радних дана на врхунском турниру?
– Укратко, оброци, припрема, мечеви и спавање, уз квалитетно искориштено слободно време. Комплетно сам фокусирана на шах, а слободно време проводим са саиграчицама чиме додатно јачамо тимски дух. Припреме за мечеве су веома озбиљне, па често баш на турнирима највише напредујем. Како турнир одмиче, троши се енергија и потребно нам је више одмора. Зато је битна добра дисциплина и јак карактер.
Отприлике у исто време када сте заиграли у репрезентацији дебитовали сте и на најјачем појединачном такмичењу за жене у Србији - Појединачном првенству Србије. Током дугог низа година сте развили, поред много пријатељстава, и доста ривалстава. Колико ривалитет мотивише и доприноси напретку?
– Прва лига Србије је леп турнир, са одличном атмосфером. Окупљамо се на једном месту све моје шаховске другарице, противнице и ја. Само за време мечева смо ривалке, а ван њих смо најбоље друштво. То на крају крајева и значи „здрава конкуренција”. Једна другу изазивамо и тестирамо како бисмо постале јаче.
Такмичења су права ризница успомена и анегдота. Можете ли поделити неке омиљене?
– Тешко је пренети сва та осећања и доживљаје у речи, од узбудљивих путовања и губљења по аеродромима, преко слављења титула и успеха, до емотивних рингишпила за време самих мечева. Анегдота која ми је остала најсвежија са шампионата у Сенти је уједно и нешто на шта сам веома поносна. Наиме, за време једног од мечева конобар који је доносио пиће за све присутне играчице испустио је послужавник у простору за игру, наводно уз громовити прасак разбијања шоља и чаша. Пошто сам у том моменту била на потезу, фокус ми је био искључиво на табли и фигурама, а звук разбијања који су ми касније описивале играчице уопште нисам констатовала. Давала сам све од себе како бих играла најбоље могуће потезе, па ту изгледа није било места за дистракцију.
У невероватно кратком року сте испунили неколико циљева. Постали сте женски велемајстор у марту, првак Србије у јуну, неколико дана касније дипломирани математичар. Шта је следеће за Марину Гајчин?
– Учешће на Светском купу ће бити шлаг на торту ове моје серије успеха. Крајем јула летим за Баку у Азербејџан на овај престижни турнир о ком сам до сада само сањала. Веома се радујем и надам лепој игри и још лепшем резултату.
Стефан Костић
