Актуелни шампион Србије је посетио нашу редакцију и том приликом му је генерална директорка „Дневник Војводина преса“ Сандра Малишић уручила плакету.
Поред великог репрезентативног подвига, титуле екипног првака Европе и успеха на домаћој сцени, првотимац Словeна из Руме је освојио или поделио прво место на неколико снажних међународних турнира, представљао Србију на светском купу, а недавно и обрадовао српску јавност деветим местом на светском првенству у брзопотезном шаху.
Каква су вам била очекивања на почетку године? Какве сте планове имали?
– Репрезентативно, с обзиром на то да су дошла два одлична играча, велемајстори Алексеј Сарана и Александр Предке, амбиције су биле поприлично велике. На стартој листи Европског екипног првенства у Будви били смо десети фаворити. Међутим, ја сам и мислио да можемо до медаље. Поготово, јер сам и знао да су неки чланови наше екипе бољи него што тренутни рејтинг показује. Тако да је ово злато резултат и пређашњег рада и доброг наступа у Будви. Надам се да ћемо са одличним резултатима наставити и на овогодишњој Олимпијади. Појединачно, сезона је била турбулентна. Имао сам солидан пад што се тиче рејтинг поена. Међутим, успео сам да освојим четврту титулу првака државе, да будем девети на првенству света у брзопотезном шаху, освојио сам или поделио прво место на неколико међународних турнира, као и на неким брзопотезним турнирима.
Претходне године је прошао само један месец да нисте одиграли ниједну турнирску партију. Колико је напорно константно ићи са турнира на турнир?
– Поприлично. Свакако да дође до засићења и неке врсте умора, а опет, треба и да се ради. Од почетка ове године и наредних неколико месеци не планирам да учествујем на турнирима. Желим да се мало боље спремим, да дође инспирација, и да уђем у сезону са неким новим идејама. Одиграо сам 2023. између 100 и 120 класичних партија, па свакако да дође и до умора. Надам се да ће то бити мало другачије следеће сезоне. За сада имам у плану да до маја одиграм две партије у Немачкој лиги и можда неки брзопотезни турнир.
Таква ситуација је била и пред појединачно Првенство Србије. Заједно са колегама из репрезентације сте одмах из Дубаија дошли у Сенту и то са највишим амбицијама. Да ли сте се посебно припремали за тај турнир, јер знамо колико је државни шампионат важан?
– Да, то је било дан за даном и заиста напорно. На пример, слетео сам око два поподне у Београд, а већ сутрадан у један сам већ играо партију у Сенти. То ми је био четврти турнир. Малтене сам у 40 дана одиграо 36 партија, што, гледајући у назад, можда није било паметно, али је свакако било интересантно. Мени је увек задовољство да наступам на државном првенству. Од раније имам идеју да освојим пет титула. Од посебних припрема, могу истаћи да сам замолио и ангажовао мог пријатеља Николу Несторовића да ми буде секундант на такмичењу, да ми помогне у припреми партија. Поред тога, био ми је и добра подршка и дугујем му велику захвалност.
До титуле првака државе сте дошли прилично доминантно и потврдили улогу првог носиоца на турниру који се сматра једним од најквалитетнијих у претходних неколико година. Да ли мислите да ће наредни шампионати бити још неизвеснији и квалитетнији?
– Мислим да то делом зависи од тога и да ли ће нови момци који наступају за нашу репрезентацију играти, а и да није тај случај, у претходне две-три године на шампионату игра оно најбоље што шаховска Србија има. Ја бих волео и да свеже снаге учествују, па да се тако одмере вештине. Међутим, све зависи од термина. Волео бих и да се повећа наградни фонд, након репрезентативног успеха, па да се цела организација дигне на професионалнији ниво.
Можете ли нам рећи како су изгледале припреме за Европско првенство у Будви? На чему је био акценат?
– Припреме су биле у Каштелу Ечка. Трајале су само четири дана, због термина и путовања на такмичења, тако да нисмо баш имали времена да све „претресемо” и спремимо. Поред решавања задатака, рада на отварањима, акценат је стављен на зближавање, дружење и хемију у екипи. Искористили смо прилику да се боље упознамо, јер нисмо сви раније играли заједно. Значи комбинација дружења и рада на шаху. Испоставило се да је све испало како треба. Осим тога, свако од нас је професионалац, стално је у припремама за појединачна или екипна такмичења.
Можете ли прокоментарисати ток турнира у Будви?
– Били смо десети фаворити, али познаваоци шаха су нас сматрали екипом која може свима да припрети. Ја сам имао велике амбиције. Старт турнира је био одличан. Добили смо прва два-три меча, па смо изгубили дерби против репрезентације Немачке, мало несрећно, јер након прва два-три сата, све је деловало одлично, да имамо релативну контролу, па ако не победимо, да макар буде нерешено. Међутим, делом мојом заслугом, изгубили смо, јер нисам желео да ремизирам. Након тога смо наставили са добрим играма и победама. Оно што је била сјајна ствар, је стабилност. На пример, против фаворизоване Румуније, нисмо толико убедљиво победили, него малтене рутински, што је био доказ добре форме. Затим смо добили Енглеску и на крају Грчку, с којом је била прилична драма. На крају смо успели да победимо, па се све добро завршило. Моја победа је била превага на крају, нарочито, јер је и Немачка имала сјајан турнир, па је била трка током целог такмичења између нас. Био је као филмски сценарио и Србија је први пут постала првак Европе.
Овај успех је створио погодно тле за даљу промоцију шаха у Србији. Како мислите да томе треба приступити? Шта бисте поручили онима који се тек упознају са древном игром?
– И раније је постојала иницијатива „Шах у школе“. Волео бих да се то поново активира и на неком вишем нивоу. Да млади могу у школама да имају шах као изборни предмет. Осим тога, ми, играчи, можемо чешће да играмо симултанке у местима широм Србије, посете клубовима, где постоји интерес. Шах пружа прилику некоме ко је љубитељ игре да тестира своју вештину против некога ко је професионалац, што је још један простор за маркетинг у шаху. Такође, треба похвалити и људе који раде из позадине на развоју шаха. Што се тиче оних који се упознају са древном игром, а нарочито младих, поручио бих да се пре свега забављају. Међутим, да би се почело уживати у шаху, потребан је одређени период. Око месец-два. Тек када се мало загребе дубље, схвати шта се све дешава на табли, поставе прве замке, тада почињеш да схваташ лепоту игре, и колико је богата. Онда се постаје љубитељ игре за цео живот. Дакле, стрпљење у почетку. Шах учи и одговорности, јер си сам. Није крив саиграч, судија... Нема ни тате, ни маме – сам си кројач своје среће.
Стефан Костић
