Твоја реч: Страхиња Мушицки (18), нова нада српског тениса

Млади новосадски тенисер Страхиња Мушицки (18) тренутно је један од најперспективнијих спортских нада који од јануара наредне године постаје сениор.
Приватна архива/Страхиња Мушицки
Фото: Приватна архива/Страхиња Мушицки

Тениски рекет је први пут узео у руке кад су му биле три године, али је онда направио паузу тренирајући неке друге спортове, али му се вратио кад је имао десет година. Од тада ниже резултате на разним такмичењима.  Међутим, како су на репертоару јачи турнири и већа конкуренција, самим тим и трошкови вртоглаво расту и тешко је покрити их из сопственог yепа. Страхиња је од септембра матурант Јовине гимназије на спортском смеру, а план му је да остане у тенису колико год га здравље служи. До сада није поломио ниједан рекет у налету беса јер сматра да то није спортски, иако публика воли да види такав „излет”.

- Тенисом сам почео да се бавим кад сам имао три године, отац и деда су ми били тенисери, па ми је тата био тренер и са њим сам почео ту на Спенсу у Новом Саду. После тога сам пробао неке друге спортове, стони тенис, ватерполо, фудбал, и онда сам у десетој години ипак одлучио да је тенис мој спорт и од тада га гурам активно.

Шта је оно што те је вратило баш тенису? Осим генетике...

- Не знам. Тај осећај на терену кад сам сам, кад победа зависи од мене. Највише ми се свиђа што је индивидуалан спорт, један на један је. Сигурно има и генетике... Један деда ми је био фудбалер, други тенисер, тата ми је тенисер и вероватно је зато почело.

Осим тате и деде, јеси ли имао још неког узора у тенису?

- Осим Новака, волим Шпанца Рафаела Надала, он ми је од почетка, како сам сазнао за тенис, поред Новака, број један.

Постоје ли неке посебне тактике којима се служиш у мечу?

- Сигурно. За сваког противника је другачија тактика и оне договарам са тренером или са татом. Тактике увек постоје, али постоје тренуци кад се не можеш држати тактике због различитих околности, али ја се трудим да се придржавам кад могу.

Значи, добар тенисер није само физички спреман?

- Поред физичке и кондиционе припреме, најбитнија је глава и ментална стабилност, јер је тенис пре свега ментални спорт.

Шта је теже одржати од та два?

- Тешке су обе ствари, али психички је теже. Зато мислим да је Новак најбољи тенисер јер га издваја та психичка стабилност и способност да се врати као победник и када губи.

На кој иначин ти успеваш да избалансираш и издриш све?

- Некако сам научио да каналишем бес и емоције. Кад осетим да креће нервоза, покушавам да се смирим, имам неке као ритуале, начине на које дишем, скочим.

Верујем да пред меч имаш неку трему... Како се избориш с њом?

- Позитивну трему. У суштини, у почетку ми је мало било чудно, нисам знао како да се понашам пред неки битан меч, а сад ми је то постала рутина и све је најнормалније. Спремим се, зацртам себи у глави зашто сам на терену и шта сам дошао да урадим.

Колико те оптерећују мисли да на терену можеш и да се повредиш, а не може нико да ускочи да те замени?

- То је један од највећих проблема свих спортиста и велики хендикеп поготово за тенис. До сад сам имао две-три веће повреде, скоро сам једва остао у тенису, али спреман сам и на повреде чим уђем на терен.

Споменуо си тату више пута, какав однос имате вас двојица, када је реч о тенису? Да ли га више доживљаваш као строгог тренера или родитељ акоји је ту да ти пружи подршку и буде раме за плакање?

- У сваком тренутку ми је све што затреба. Имам ту срећу, коју 99 одсто тенисера нема, да ми родитељ буде упознат са тенисом и буде и даље у том спорту. Има много родитеља који форсирају децу да тренирају тенис, вичу на њих и љуте се кад изгубе, а ја то немам са њим. Тата ми је, уз маму, највећа подршка и знам да њему није стало до тога да ли ћу победити или изгубити, најбитније му је да играм добар тенис и да се на најбољи начин развијам.

Баш сам хтела то да те питам... Захваљујући промоцији тениса последњих година, колико је тенис популаран међу младима и шта си приметио, да ли су више заинтересована деца или њихови родитељи?

- Па, кад је Новак почео, мислим да родитељи више потенцирају те ствари, јер мислим да они нису успешни и тако лече своје комплексе. Уз притисак нема резултата, јер да би неко остварио врхунске резултате мора баш да се труди и да воли то што ради.

Шта би, онда, ти саветовао деци која желе да се баве тенисом? И, на крају крајева, кад је најбоље почети с тренирањем?

- Што се мене тиче, волео бих да сам остао у тенису још онда кад сам га почео са три године. Али, моји родитељи су сматрали да, уколико се рано крене, може да дође до засићења и да га изгустирам тенис. Зато су ме усмерили ка другим спортовима, нарочито колективним, али ја сам се вратио тенису. Мислим да је све индивидуална ствар и верујем да свако треба сам да процени и упозна своје дете, да види чиме жели да се бави и да то подржи.

Имам утисак да се тенисерима, опет посматрајући оне светски успешне, цео живот врти око спорта - породица, слободно време, баш све... Да ли је то случај и код тебе?

- Цео живот је подређен тенису, сваки дан, сваки минут...

Како је тенис себичан...

- Јако је себичан! Од десете године цела моја породица се усмерила ка мом тениском развијању, турнирима, путовањима, хотелима, тренерима, играчима, тако да смо сви у томе. Мало времена имам за дружење. Баш због могућности тренирања уписао сам спортски смер у Јовиној гимназији, али је тешко све ускладити, па нема ни луфта за развијање социјалног живота, нарочито кад одем на турнир па сам одсутан по две-три недеље. Једино ми је тенис у глави и на памети.

Како, онда, надоместиш те неке недостатке? шта ти је вентил?

- Тешко. Кад извучем један дан да немам тренинг или да сам слободан три сата, онда ту покушам да организујем блиске другаре, девојку... Баш је компликовано. Већина мојих другара разуме све то, махом су спортисти и сусрећу са сличним изазовима као и ја. А за своју душу свирам клавир, то ми је издувни вентил.

Чињеница је да нећеш тако моћи довека...

- Ја се надам да хоћу.

Је л’? Шта то значи, какви су ти планови?

- Циљ ми је да се бавим професионалним тенисом и да у томе будем што дуже, колико год је могуће. Волео бих свакако да останем у тенису. Волео бих негде да одем, могао бих да се одвојим, али видећемо.

Какви су услови код нас, колико улажемо у тенис?

- Што се тиче услова, мислим да су океј. Могу бити бољи, али такво нам је финансијско стање у држави, па не можемо много да променимо...

Колико тиокејуслови спутавају спортисте, а колико их мотивишу да се заинате и буду врхунски?

- Мислим да је то проклетство овог спорта. Они који могу да исфинансирају турнире и обезбеде феноменалне услове, нису довољно мотивисани и немају довољно жеље за победом, а с друге стране, они који не могу себи да исфинансирају све, сваки дан морају да се боре и смишљају како ће и шта ће, а дали би све за тај један тренутак успеха. Одавде је могуће успети, наравно. Ја се надам да ће ме неко приметити, да ће препознати мој потенцијал и да ће ми финансијски помоћи да заједно стигнемо до циља. До сад смо све сами финансирали, али трошкови постају све већи што су јачи турнири и што је конкуренција јача. Надам се да ћемо успети да нађемо неког спонзора који ће нам помоћи и наћи интерес. Турнири ван државе умеју да буду и до две-три хиљаде евра, у зависности од тога колико се остаје.

Леа Радловачки

EUR/RSD 117.3108
Најновије вести