Пријатно је било, после неколико година, чути глас старог пријатеља. Знајући да је сада тренер члана италијанске А 2 дивизије екипе Комо из истоименог града на обали језера истог имена које Италијани деле са Швајцарцима, одмах је уследило питање о здрављу.
- Овде је више него опасна ситуација, али нема играча нашег клуба заражених од вируса. Свакодневна слика одвожења жртава, највећим делом из овдашње Ломбардије, уздрмала је свет. Стручне анализе ће временом дати тачну дијагностику где се погрешило у Италији са корона вирусом, али већ влада мишљење да није смело да се дозволи да болест уђе у болнице. Болесни су морала пре тога да буду смештени у неку врсту здравствених прихватилишта. Сад је питање шта ће бити после. Имајући у виду ситуацију у Италији, мислим да ће се свест људи променити. Без сумње, и даље ће бити хлеба и игара, али ће се било којој сличној ситуацији прићи много организованије - јасан је Предраг Зимоњић.
Обрадовала га је вест да у Бечеју, бар за сада, нема заражених и да се у Србији приступило врло организовано у сузбијању пандемије. Из предивног Кома, али и само седамдесетак километара удаљењог Бергама и Милана, поручује да се остане код куће и тиме заштити свој и туђи живот. Он је са супругом Иреном, која је својевремено била атлетичарка, и најмлађим сином у Кому. Ћерка Миа студира у Торину, а средњи син, деветнаестогодишњи Страхиња је одабрао кошарку и сада је члан развојне екипе Жарково.
- Осамосталио сам се у тренерском послу и преузео сам сениорску екипу Комо, клуба који, што није уобичајено за италијанске прилике, поклања дужну пажњу млађим категоријама, које води некадашњи играч сплитског Јадрана Иван Жанетић. Много тога зависи од времена после актуелне пандемије, али ако наставимо да улажемо у рад с младима могли бисмо за коју годину да стигнемо до италијанске елите.
Поред клупске ниске успеха са Партизаном и Бечејом у нашој води, али и с италијанским клубовима, Предраг Зимоњић се с репрезентативном капицом окитио бронзом на Олимпијади у Сиднеју 2000. године, сребром на Светском првенству наредне године у Фукоуоки и златом са Европских шампионата 1991. у Атини и 2001. у Будимпешти.
Повод за позив било је присећање на почетак бомбардовања наше земље од НАТО алијансе.
-Кад је човек у изолацији свега се присећа. Данас је дан кад су прве бомбе бачене на Србију. На мене је то оставило посебан осећај, јер сам у то време био војник. Дозвољено ми је да играм на фајнал- фору у Напуљу, али се на жалост нисмо окитили титуло, мада смо могли. Имајући у виду у каквим околностима смо тренирали и у завршници као домаћини играли у Атини, а не крај Тисе, онда је разумљиво што су наше освајање другог места у Европи сви у земљи поздравили. На свечаном пријему у згради нашег спонзора НИС Нафтагаса у Новом Саду сви су били у тренеркама, а ја у војничкој униформи. Био сам тада врло поносан, а и сада сам на тај тренутак – истиче Предраг Пеле Зимоњић, задовољан што је имао са ким да подели сећања на тешко време пре 21 године и исто тако турбулентно садашње време.
Властимир Јанков
