Оснивач Института „Српски мост“ за Српски Угао: Европа од заједнице идеја, постала унија интереса

 Ко су били кључни људи, које препреке сте савладали и шта је био први конкретан корак? Александар Спасић: – Рођен сам 1978. у Малмеу. […]

Интервју са Александром Спасићем, оснивачем Института „Српски мост“

Молим вас да, за почетак, испричате личну причу о одрастању у иностранству, образовању, послу и тренутку када је настала идеја за Институт „Српски мост“. Ко су били кључни људи, које препреке сте савладали и шта је био први конкретан корак?

Александар Спасић: – Рођен сам 1978. у Малмеу. Потичем из породице расуте између Србије, Грчке и Шведске. Деда из околине Призрена преживео је логор јер је остао веран монархији, бака из породице Хајдуковић и делом грчког порекла, после грчког грађанског рата стигла је у Београд. Други део породице је из Поморавља дошли су у Шведску као радници, а после три деценије рада вратили се у Србију.

Одрастање у Шведској ме је научило реду и једнакости, али и цени идентитета, име вам погрешно изговарају, лепе вам етикету „странац“, па научите да радите више и да чувате достојанство. По образовању сам мастер из екстрагалактичке астрономије, професионално сам петнаест година у ИТ сектору, данас као глобални „Стратегy Леад“. Рад са институцијама и јавним сектором показао ми је да без дијалога и одговорности нема резултата.

Идеја за „Српски мост“ родила се пре десет година, а сазрела када сам видео да дијаспори недостаје заједничка платформа за озбиљне теме. Не правимо нову „централу“, него повезујемо постојеће као што су црква, медији, наука, удружења и појединци. Кључни људи били су правници, истраживачи, новинари и људи из институција који разумеју да је аргумент јачи од кампање. Највеће препреке су неповерење и фрагментација. Наш одговор на то је да нико као појединац није „кључан“, али да смо као заједница сви важни. Први корак био је систем ране комуникације према европским институцијама и мапирање места где настају извештаји, амандмани и јавна саслушања. Из тога је проистекао Институт.

Како данас видите Европу, а посебно Шведску, културолошки, политички и друштвено? Које су највеће промене последње деценије и како утичу на миграције, интеграцију, медије и свакодневни живот? Молимо за примере корисне Србији.

А. С: – Европа се из заједнице идеја постепено претвара у унију интереса. Шведска је огледало тог процеса, земља са дубоким поверењем у институције данас се бави идентитетом, интеграцијом и безбедношћу. У последњих десет година променио се тон јавне дебате, а страх од „погрешног мишљења“ потиснуо је стрпљив дијалог.

Ипак, остале су три поуке које Србија може преузети: (1) институције морају бити јаче од дневне политике; (2) медијска и дигитална писменост учи се од основне школе – деца морају разумети алгоритме и манипулацију; (3) култура консултација пре одлуке, не после.

Срби у Шведској показују да се радна етика севера и духовна дубина југа могу спојити у стабилну заједницу. То је модел сачувати идентитет, а усвајати одговорност, прецизност и транспарентност.

Откуд интересовање за Европски парламент и које полуге утицаја цивилни сектор заиста има (амандмани, извештаји, саслушања, интергрупе, „схадоw раппортеурс“)? Како организације из Србије практично граде коалиције и претварају анализе у мерљиве исходе?

А.С.: -Интересовање је дошло из праксе из пројеката са институцијама које примењују европска правила. У ЕП моћ није само у коначном гласању. Кључ је пре тога: амандмани, извештаји, интергрупе, јавна саслушања и рад „схадоw раппортеур-а“. Тамо се постављају оквири мишљења који касније постају политика. Полуге су конкретне: кратак „полицy бриеф“ (2–3 стране) са правним упориштем; партнерства са мрежама експерата и тхинк-танкова; циљани контакти са посланицима и њиховим тимовима; присуство на саслушањима са подацима, не саопштењима; праћење календара – ко је известилац, када улази у „трилог“.

Практичан пут за наше организације најпре мапирати актере по теми, затим градити кредибилитет (проверљиви подаци, умерен тон), па тек онда правити тематске коалиције које потписују једну, јасно формулисану измену. Циљ је да анализа постане амандман, а амандман мерљива политика на терену.

Како оцењујете политичку ситуацију у Србији – стање институција, медијски амбијент, протесте, и кључне спољнополитичке теме: ЕУ интеграције, Косово и Метохија, енергетика и безбедност?

А.С. : – Србија је у захтевном тренутку. Институције функционишу, али поверење осцилира после дугих подела и брзих промена. Медијски простор је сегментисан – често имамо паралелне наративе. Протести су легитимни, али енергију треба претварати у јачање институција и дијалог, не у делегитимацију. У спољној политици, ЕУ оквир остаје важан, али темпо и приоритети морају бити усклађени са нашим интересима. КиМ тражи правни континуитет, стрпљење и бригу о људима на терену. Енергетска и безбедносна политика захтевају диверзификацију извора и предвидиве одлуке. Наш пут су чињенице, међународно право и упоран рад, мање буке, више кредибилитета. Зато „Српски мост“ бира дијалог као алат и јединство као циљ: да Србија говори једним, достојанственим гласом код куће и у свету.

Каква је Ваша порука из наше читаоце ?

Александар: – Нико не сме да остане сам. Наши преци су Србију бранили оружјем; ми је данас бранимо знањем, вером и истином. Отаџбина рађа своју децу и ван граница, али дах је исти – српски. На нама је да тај дах претворимо у рад и мост који спаја.

Пише: мр Јасмина Драгутиновић

Извор: српскиугао.рс