„Ту мора да се дође“ ЈЕР СВИ СМО МИ „НАШИ“ У ЈУГОЛЕНДУ! Мини Југославија у Суботици поново оживела дух братства, фруле и беџева (ФОТО, ВИДЕО)

Људи се окупљају, поздрављају, тапшу по рамену, препознају се. Или не,  али свеједно, некако се зна да су "сви наши".

Ђула  Дитрих, пензионер, већ годинама долази на прославу  2. мај у Југоленду.

"Први мај сам већ обележио, то је било јуче. А што се тиче братства и јединства, то ти је 2. мај. Ту мора да се дође”, рекао је Дитрих обљашњавјући да је то више  навика да се сретне са колегама.

Поред њега су стари другари, бивши колеге, и понеко кога је, како каже, некад и учио.

За разлику од тога како већина замишља музеје, овде ништа није тихо ни затворено. Напротив. Људи причају гласно, певају, деца трче између клупа, а у средини парка,  авион.

"Соко Јастреб", изложени експонат који сад има и ВР симулацију. Навучеш наочаре, узмеш џојстик и – летиш. 

"Свиђа ми се, само мало да се ослоним, мислим да ми се притисак попео.Делује толико стварно”, рекла је једна од посетитељки која је полетела са Соко Јастребом, наравно виртуелно.

Програм је богат, али ненаметљив. Хорови, солисти, тамбураши, рецитатори... Бенд из Македоније, "Занаду", доноси нешто мало другачије, али публика прихвата све

Између редова и клупа, штандови са сувенирима – беџеви, шоље, мајице са Титом, плакати старе Југославије. Делује као време које никад није отишло – само се мало склонило док се не сетимо да га поново извадимо из фиоке.

Посебан део прославе су и најављени споменици спортистима. Новак Ђоковић, Мирослав Церар, Гага Вујковић,  биће обележени у оквиру нове музејске поставке. Планира се да се споменици открију 17. маја, и организатори се надају да ће Новак лично доћи. Нико не зна сигурно да ли хоће. Али сви верују да би то био "моменат". Споменике израђује локални вајар аматер, Фрањо Мачковић

И као да све то није довољно – прослава се наставља и 4. маја, манифестацијом "Златна фрула". Фрулаши из целе Србије долазе у Југоленд.

Мини Југославија можда изгледа као макета, као нешто успутно. Али кад проведеш тамо цео дан,  или макар неколико сати, схватиш да то није музеј. То је сећање које хода, пева, једе, лети кроз симулацију и присећа се. 

Мини Југославија није само музеј или парк. То је место где се прошлост и садашњост преплићу, где људи долазе да се сете, али и да створе нова сећања. 

Као што каже Владимир Видњевић: „Ово је време које се никада неће поновити. Али овде, бар на трен, можеш да га осетиш.“

Можда не можемо вратити прошлост, али можемо је оживети – макар на трен, у пилотској кабини или уз тањир пасуља, под суботичким небом.

Текст и фото:С.Иршевић