Жена која се поносила именом "уседелице" и оставила закладу за образовање

Даница Коњевић никада се није удала, сама је управљала великим имањем, читала је књиге на три језика и на крају је све што је имала оставила за школовање сиромашне деце. Њена прича је прича о жени која је писала историју другачије од осталих. Када помињете жене Војводине које су обележиле историју, име Данице Коњевић ретко ко зна. А требало би. Јер ова жена, рођена 1873. године у породици свештеника Јована Коњевића и учитељице Јелене, живела је живот који је био револуција у малом - тиха, али упорна побуна против онога што се од жене очекивало на прелазу из 19. у 20. век.

Даница Коњовић је родом из Сомбора и са породицом прешла у Суботицу. Завршила је суботичку гимназију, а показивала је склоности и ка глуми. Време у коме је живела обележило је оснивање женских организација, добротворних, друштава и јачање женског активизма на простору данашње Војводине. Стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца друштвене прилике на северу данашње Србије се мењају. Приликом посете Краља Александра Карађорђевића Суботици Дањица Коњовић
је поклонила чутуру.

“Сватовску чутуру са српским грбом и гуслама на црвеној кадифи, поклонила је престолонаследнику суботичка Српкиња Даница Коњевић, чија је то била породична реликвија, купљена 1884. године за њену свадбу, а она је тада наменила њему, са посветом: Ваше Височанство, реликвију мога дома, толиког година скривану од очију злобних на све што се српско звало, у срећном часу, када нас походите дајући нам српску слободу, у знак неописане радости и весеља због тога, дајем Вам, са топлом жељом, да је примите као знак истрајности наше за све оно што је српски грб значио и о чему су гусле и песма нама, тихо и стално причале.

Архивска грађа у Архиву Војводине и Историјском архиву Суботице открива нам потпуно другачију слику од оне о нежној и беспомоћној жени каква се очекивала у то време. Даница је била самосвојна, добро организована особа која је суверено владала улогом која приличи угледном домаћину. 

На њеној листи прочитаних књига налазе се дела на српском, мађарском и немачком језику. Читала је Хајнриха Хајнеа, Алфонса Додеа, Волтера. Била је претплаћена на српски часопис "Браник"и буњевачки "Невен". Од 1895. била је претплатница, а затим и чланица Српске књижевне задруге. 

Поред матерњег српског језика, говорила је и мађарски и немачки језик и била је упућена у савремену европску књижевну продукцију. 

Даница је била активна чланица и добротворка Добротворне задруге Српкиња у Суботици. Помагала је српске православне црквене општине у Бачкој, а слала је и новац за сиротињу на Косову и Метохији. О томе сведочи захвалница митрополита Рашко-призренског Нићифора из 1907. године. Месни одбор Кола српских сестара у Суботици основан је 8. јуна 1938. године, а већ после годину дана бројао је преко 350 чланица. Према подацима из Историјског архива Суботица, 1939. године чланице Кола "pomagale су сиромошну децу добровољачких колонија, обезбеђивале храну и одећу, лекарске услуге.

Тестамент који је мењао животе

Тестаментом који је сачинила 1. марта 1922, четири месеца пре смрти, Даница је формирала Закладу Јелене и Данице Коњевић. Део који се темељио на приходима од куће у Суботици, од ораница, винограда и ливада био је намењен школовању женске деце. Жеља јој је била да задужбина носи назив "Јелена и Даница Коњевић", а њоме да руководи црквени одбор. "Из чистог прихода додељивале би се стипендије за девојке трговаца, свештеника, учитеља и нижих чиновника, углавном Суботичана за похађање универзитета, уметничке или високе домаће школе"

Интернат "Српска узданица"

Крајем тридесетих година 20. века црквени одбор је уступио кућу у центру Суботице локалном огранку Кола српских сестара. Тако је формиран женски интернат "Српска узфданица". Већ 1939/40 смештено је 18 ученица, а пред почетак Другог светског рата интернат је радио пуним капацитетом.

Српска православна црквена општина у Суботици одговорила је позитивно на молбу: "Да је интенција покојне Данице Коњевић била та, да се њеном оставином помаже српски православни женски подмладак... те је горња молба усвојена, и Одбору Кола српских сестара у Суботици 1. априла 1940. године је уступљена цела задужбинска кућа Данице Коњевић на бесплатну употребу у сврху одржавања женског интерната "Српска узданица". 

Даница Коњевић трагично је завршила живот 1922. године, бацивши се под воз.

Даница Коњевић је била жена која је писала историју по својим правилима. У времену када се од жене очекивало да буде тиха и послушна, она је била гласна и самостална. У времену када се очекивало да се уда и рађа децу, она је изабрала да "помаже српски православни женскиж подмладак" кроз образовање.

Можда је најважније од свега што је показала да се може живети другачије и да се може оставити траг који траје дуже од једног живота. Њена "Српска узданица" образовала је генерације девојака које су наставиле да пишу историју на свој начин. 

Њен животни пут показује назнаке редефинисања женске позиције у друштву – самосталност и одбијање брака уз истовремено креирање стратегија којима би предупредила оговарања друштва кроз добротворство и испољавање вере. У томе је Даница Коњевић била претеча многих жена које ће тек доћи, жена које ће својом храброшћу и визијом градити бољу будућност за генерације које
долазе.

Пројекат „Жене Војводине које су писале историју“ реализује Дневник Војводина Пресс, а суфинасиран је из буџета Министарства информисања и телекоминијација. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.