Само стотинак метара удаљен је споменик краљу Петру Првом Карађорђевићу, па би се тај датум могао обележити и бар полагањем цвећа на постамент статуе монарха Ослободиоца. Ко зна, можда ће ове године заиста и бити тако: наиме, обележава се тачно век од краја Великог рата, а треба и да се најзад доврши реконструкција споменика.
Много се Чика Пера, како су га његови поданици, као да им је први комшија или род рођени, фамилијарно звали, напатио током рата, знао је да, на ужасавање својих лекара и пратње, кад загусти на фронту, мада с већ пуних 70 година, узме пушку и придружи се три пута млађим солдатима у рову, затим је у обичним волујским колим прешао велики део Албанске голготе, али није му било много лакше у Старом Бечеју, ни пошто је варош ушла у састав новоформиране Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Малтене чим су утихнули последњи пуцњи, покренута је иницијатива да му се подигне споменик на централном тргу, али ју је одложила велика оскудица првих послератних година.
Три године након што је преминуо први монарх младе државе, почетком марта 1924. почело је и да се нешто конкретно ради па је грађанству представљен пројекат Дејана Бешлића по којем би статуа краља Петра висине 230 цм стајала на пиједесталу од четири до пет метара. Предлаган је и камен, али је ипак превагнула бронза. Ко зна зашто, само два месеца касније, прихваћена је скица младог вајара из Земуна Милана Недељковића, по којој је споменик, од тада врло популарног брачког мермера, требало да се постави на централном делу Карађођевог трга и буде окренут према Градској кући. Свечано је откривање уприличено 1. децембра. На темељу дубоком 270 цм, постављен је споменик укупно висок 7,60 м – постамент пет метара, статуа 260 цм. На свакој страни постамента су представљени мотиви победа српских армија у два балканска и Великом рату. Годину касније подигнута је ограда око споменика, дело локалног каменоресца Карла Вајгнера.
Убрзо је, 17. децембра 1924, о споменику надахнуто писао угледни књижевник Густав Крклец у престоничкој „Политици“: „Споменик је изграђен од најбољег материјала, брачког мермера, од којег је и Диоклецијанова палата у Сплиту и велики број најлепших палата Венеције. Том материјалу не може ништа нашкодити. Споменик је модеран и вредност ће му бити већа што буде старији.“
Није ни чудо што се у знатним тиражима нашао на анзискартама, међутим, што му нису могли панонски ветрови, киша и сунце, учинила је окупација. Један од првих аката хортијевских фаланги био је да се статуа обезглави, док је постамент разваљен. Репрезентативни споменик је, дакле, трајао само 17 година. Неколико деценија је потом лежао у подруму Гимназије, извесно време у дворишту Градског музеја и после пола века доживео „васкрсење“.
Одбор за обнављање споменика је формиран маја 1991. и израда нове главе поверена је академском вајару-класику Сави Халугину из Суботице, док су постамент осмислили локални стручњаци, архитекте Александар Саша Ђорђевић и Стојан Цоја Субаков, те грађевински инжењер Станко Јањић. Ново освећење и откривање уприличено је 67 година после првог, 1. децембра 1991, на дан оснивања Краљевине СХС, али на новој локацији, стотинак метара источно од аутохтоног места крај Православне цркве Светог великомученика Георгија и испред Техничке школе.
Уместо да споменик буде својеврстан симбол херојства, али и скромности, склоњен је на маргину централног трга и често био на удару хулигана. Једни су, очигледно „ударничким“ радом уништили постамент и ограду око њега, а други шарањем чинили да статуа често личи на неку егзотичну амазонску пернату фауну. Иначе, споменик омиљеном владару, осим Бечеја, имају само још Бијељина, Велика Плана, Зрењанин, Рибарска бања и Панчево. Заслуге се на овим просторима, очигледно, превише брзо заборављају.
Властимир Јанков
