Село данас оставља прилично суморну слику - пуно је празних кућа, многи објекти у центру су затворени и ишарани графитима. А некад је ово било велико и богато место о чему сведоче разгледнице из не тако давне прошлости када је пре 40 година центар места изгледао као башта неког француског дворца.
А историја села почиње у 14. веку, када је краљ Жигмунд Луксембуршки, 1387. године, породици Горјански поклонио земљу на којој је данас Бачко Градиште. У турско доба припадало је сегединској нахији. По ослобођењу од Турака Бачко Градиште је постало шанац у Потиској граници. Године 1720. било је још потпуно српско место и имало је 39 пописаних пријављених домова. После развојачења Потиске границе почело је насељавање Мађара који до почетка 20. века постају већинско становништво села. Након страдања у Револуицији 1848/49. почиње убрзани развој места који је трајао уз мање успоне и падове све до пре 20 година.
Тада је у процесу транзиције затворен велики број индустријских погона, млађи становници одлазе - Срби у Нови Сад и друге веће градове а Мађари са ЕУ-пасошима широм Европе. Остају старачка домаћинства и велики број Рома, од којих су многи, након реадмисије из Западне Европе пре 13 година (према уговору потписаном између Србије и ЕУ који је ступио на снагу 1. јануар 2008) - добили празне куће баш у Бачком Градишту.
Био је понедељак око 13 часова када смо стигли у центар Бачког Градишта. Центар је био готово потпуно празан, на улици смо срели неколико ромске дечице и једну девојчицу која ми на питање: „Одакле си?”, као из топа одговара: „Из Кине!” Касније ми каже да су њени родитељи ту више од десет година, отац ради у једној фирми у Бачком Петровцу. Центром доминира споменик палима у НОБ-у и жртвама фашистичког терора, а ту је и напуштена дискотека романтичног имена “Ескобар” као и неисправни артески бунар.
Зграда Месне заједнице у Бачком Градишту помало је оронула сецесијска лепотица из 1907. са српском и мађарском заставом које су истакнуте на балкону. У објекту се налазе и канцеларије полиције, матичара, удружења ловаца…
Према попису из 2011. у селу живи 5.110 становника, подједнак је број Срба и Мађара. Подаци пописа 2022. још нису објављени али ако се има на уму да је цела општина Бечеј којој Бачко Градиште припада - између два пописа изгубила 6.269 становника или чак 17%, није тешко претпоставити да у овом моменту у селу “на спавању” нема више од 4.000 становника али и да се број Рома приближио броју Срба и Мађара.
У Бачком Градишту је некада постојао и јеврејски храм – синагога. Налазила се поред садашње амбуланте у селу. О томе када су тачно Јевреји почели да насељавају овај део не зна се много, али се зна толико да им је насељавање било ‘’олакшано’’ указима Марије Терезије и њеног наследника Јосифа, средином 18. века. У оно време, ови крајеви су били доста прометни, због трговине, а Јеврејима је било омогућено да се баве занатством, пољопривредом, трговином и да се школују. На самом почетку 19. века имали су и свог рабина Вебера, у Бечеју.
Године 1813. их је било 15, а 1826. тај се број попео на 108, да би 1880. у месту живео 181 Јеврејин.
Нова синагога је подигнута у Великом сокаку, поред јеврејске основне школе, увучена са уличног фронта и ограђена оградом од кованог гвожђа и пуном гвозденом капијом и капијом за вернике.
У дворишту се налазила кућа у којој је становао кантор, а учитељ је имао стан у школској згради. Зграда школе је високопартерна кућа изграђена у стилу једноставне варијанте раног историцизма. За време градње синагоге 1890. кантор је био Јакоб Херцог, а последњи, Шандор Пилишер, убијен је у Холокаусту. Зграда синагоге је продата и коначно порушена 1955. након што су се малобројни Јевреји који су преживели Холокауст - иселили у Израел.
Како чујемо од мештана, у Основној школи “Светозар Марковић” настава се одвија на српском и мађарском језику. У разредима на српском језику као и у великом броју других основних школа у Војводини - већину ученика чине ромска деца. Од страних језика у школи се уче немачки и енглески.
Испред једне од највећих и најлепше одржаваних приватних кућа у Бачком Градишту, одмах до сеоске библиотеке, на клупи седи бака Мира. Каже да је њен деда саградио кућу почетком 20. века а породица је дошла овде у 18. веку. Јединица је, никада се није удавала, каже да је инвалид од рођења, бабица јој је 1945. на крају рата, док је порађала њену мајку - повредила кук па цео живот храмље. Пита ме: „Јел` знаш шта сада радим?” Слежем раменима, а бака Мира вели: „Храним пчелу! Док сам седела на клупи долетела је једна пчела коју је топло време у новембру измамило напоље. Отишла сам у кућу, донела мало меда и дала јој да се нахрани!”
Бака Мира је сведок историје овог села протеклих безмало осам деценија, каже да се сећа лепших дана када је у Бачком Градишту радило чак пет основних школа и све је врвело од деце и живота.
За седам дана на овом месту наставак приче о Бачком Градишту - о римокатоличкој и православној цркви, затвореној Железничкој станици, мистериозном брду Чонталом и једном старом џубоксу у кафићу “Корњача”.
Роберт Чобан
