Ружица Ђорђевић је рођена 1919. у Чортановцима а њен отац Константин је био надничар у поменутом месту. Породица Ђорђевић доселила се у Срем из Бачке. Ружица се почетком Другог светског рата 1941. активно укључила у рад комунистичког покрета. Тиха и висока црноока девојка брзо постаје један од најомиљенијих омладинских руководилаца у Карловачком срезу. Ружа је својим радом, пожртвованошћу и личним животом служила као пример тадашњој омладини. Убрзо је постала члан Окружног комитета Савеза комунистичке омладине Југославије. Већа група немачких војника је дошла из Сремских Карловаца у Чортановце 4. маја 1942. а Ружа је тада била у кући Мирослављевићевих код своје другарице. Сазнавши за наилазак Немаца обе су се склониле у базу, односно тајно склониште. Немци су дошли и непогрешиво открили скровиште. Не желећи да падне у руке окупаторима, на лицу места одузела је себи живот…
Настављам даље у потрази за старом Железничком станицом и стижем до једне пољане на којој је чобанин напасао овце. Пулин је весело замахао репом и пришао да се мази. Чобанин ми открива нешто више о овој раси: „Каже се да један добар пулин вреди више од тројице чобана!” Чува све што му се повери, живахан је и упоран у извршењу задатака, лако се гаји, а изванредан је и породични пас за двориште, пошто воли децу, и јако је одан. Паметан је и лако и брзо учи. Као једина мана му се наводи да признаје само једног газду, али коме је веран до смрти!
У центру села наилазим на споменик борцима НОБ-а и жртвама фашистичког терора. У овом селу у Другом светском рату је погинуло 111 од 860 житеља овог села, дакле сваки осми. Аутор споменика је Јован Гостовић, изливен 1953. а прошле године у ноћи између 5. и 6. маја непознати вандали извалили су статуу партизана из постамента али је штета брзо санирана. На бочним странма постамента налазе се имена страдалих у Другом светском рату а са предње стране постављена је црна мермерна табла у спомен на двојицу мештана страдалих у радовима деведесетих: Јовановић Ђорђе-Данга и Перин Милан-Чомбе.
На путу према цркви наилазим на доста напуштених кућа кроз чије „прозоре у двориште” се са улице гледа директно у авлију јер крова и зидова нема. Ту је и једна кућа испред које је власник поредао разноврсну „бетонску менаyерију”. Чега ту све нема: патуљака, печурки, коња, папагаја...
У ономе што би требало да буде центар села је Црква Светог Николе а поред ње напуштени некадашњи Парохијски дом. Испред храма налази се гроб прерано преминулог добротвора Цветана Јанковића (1967-2021).
Првобитна чортановачка Црква је сазидана у византијском стилу и подигнута 1728. године и освећена од епископа крушедолског Никанора. Садашња црква је подигнута у првој половини 19. века, о чему сведочи уговор склопљен 1827. између општине и Карла Хаскија, зидарског мајстора из Митровице. Резбарија олтарске преграде са барокним биљним мотивима комбинованим са таласасто изувијаним формама, дело је непознатог мајстора из друге половине 18. века. Иконе се приписују Григорију Јездимировићу, следбенику стила Теодора Крачуна, са којим је сарађивао на сликању главног иконостаса Саборне цркве у Сремским Карловцима. Историчари уметности сматрају да јеч сликару „недовољног образовања и без веће креативне моћи”. Иконостас је првобитно био намењен цркви у Лединцима, а у већој, чортановачкој цркви, додати су поједини делови ради попуњавања простора и учвршћења резбарија.
Већину од око 2.000 становника колико данас има у Чортановцима чине Срби православци али ово место је широм земље постало познато по храму једне друге религије. Реч је о будистичком манастиру који је отворен 2017. на једном имању код Чортановаца.
Будистичка заједница, настала из друштва „Средњи пут”, данас има два огранка, у Новом Саду и Београду, где се чланови окупљају на редовним групним медитацијама, као и предавањима из теорије и праксе будизма. На имању у Чортановцима 27. августа 2017. отворен је манастир Oxford Buddha Vihara Србија, први такве врсте у Србији и у овом делу Балкана.
Треба рећи да су први будисти на просторе данашње Србије дошли пре тачно једног века. Ради се о заједници Калмика, западномонголског народа будистичке вере који је у тадашњу Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца пребегао из Русије након октобарске револуције. Калмици су свој храм саградили 1929. на Звездари, на граници са Малим Мокрим Лугом, а одобрење им је дао краљ Александар Карађорђевић. Како су се Калмици бавили узгојем коња овај део града је по њима добио назив - Коњарник. Да би овај будистички храм био потпун, из Токија у Београд стигла је и величанствена бронзана статуа Буде, коју је донео амбасадор Јапана у Букурешту. Треба рећи да је будистички храм у Београду био други по реду будистички храм у Европи, одмах иза Санкт Петербурга. Пред крај рата Калмици су због спора око финансирања свог храма који су имали са Недићевом управом одлучили да се преселе у Банат, углавном на имања Немаца где су помагали женама чији су мужеви били мобилисани. У јесен 1944. заједно са Немцима и Белим Русима одлазе на Запад а њихов највећи број данас живи у Њу Џерсију у САД где неки и данас говоре српским језиком. Њихов храм је касније прво био потпуно девастиран, а онда и срушен. 80 година од одласка Калмика из Београда, у шумарцима Фрушке горе поново се пресијава позлаћена статуа Буде. Један од најпознатијих припадника ове верске заједнице код нас је рок-музичар Срђан Гојковић Гиле.
Ни мањег села ни више знаменитости. У трећем наставку приче о Чортановцима читајте о томе шта сам затекао у згради некада најуредније железничке станице на прузи имеђу Новог Сада и Београда; како изгледа плажа на којој су снимане чувене сцене из филма „Варљиво лето ‘68” и шта је о Чортановцима крајем 19. века написао прота карловачки Василије Константиновић.
Роберт Чобан
Оснивач српског фудбала и олимпијског покрета
Пролазим поред прилично оронулог Дома културе што је готово правило када је реч о „винском Срему” и стижем до куће на којој се налази табла кога говори да је у њој 1877. рођен Андрија Андра Јовић, пионир олимпијског покрета у Србији. Спомен плочу је 2007. поводом 95 година од првог учествовања Србије на Олимпијским играма подигао Олимпијски комитет Србије на иницијативу Завичајног друштва „Козарица”.
Као свестрана личност, Андрија Јовић поред своје струке машинског инжењера за железницу показивао невероватну љубав према спорту, поготово према фудбалу и атлетици. Током школовања и боравка у Немачкој, Аустрији и Мађарској бавио се спортом. Играо је фудбал у берлинској „Викторији”. После само две године по доласку у Београд активно се укључује у спортски живот, тако да је 1911. основао Београдски спортски клуб - БСК. Због заслуга у раду БСК-а изабран је за почасног члана овог клуба – доживотно. 1911. приступио је Спортском олимпијском клубу као шеф секције за лаку атлетику. На Олимпијским играма у Стокхолму 1912. учествовао је као стручни вођа првих олимпијаца Србије атлетичара Душана Милошевића и Драгутина Томашевића. Захваљујући њему и активностима осталог руководства Србија је 4. јула 1912. примљена у Међународни олимпијски комитет.
Својим личним средствима допринео је изградњи стадиона БСК на Топчидерском брду. За време службовања у Марибору од 1929. до 1936. играо је значајну улогу у изградњи градског стадиона. Основао је у Чортановцима 1939. Чортановачки спортски клуб ЧСК и био његов покровитељ. Сахрањен је у родном селу 1945.
Од друге комшинице сазнајем да је кућа већ дуго празна. Породица Андрије Јовића је његов родни дом оставила Чортановцима и ту дуго била сеоска амбуланта. Касније је ту живео сеоски лекар а кад је он умро кућа је припала његовој деци која је, према сведочењу увек добро обавештеног комшилука - „јако ретко обилазе”.
