На њему се између осталог каже да овај Часни Крст “својим трудом подиже господин Лука Јовановић из Бољеваца (Драган Шницла)”. Јовановић је иначе Ром који живи у дијаспори а до сада је више пута финансијски помагао манифестације посвећене баштини ромске мањине у овом крају.
Када уђете у Нову Пазову, у центру са леве стране пута, мало завучен између зграда налази се Храм Преподобне мати Параскеве. На празник Материце, 2003. освећено је земљиште на ком ће, 2004. почети изградња храма Преподобне мати Параскеве, по узору на Лазарицу из Лазарева, код Бања Луке. Груби грађевински радови завршени су 2007. Средствима из буyета новопазовачке месне заједнице, као и добровољним прилозима верника, подигнуто је велелепно здање, зидова високих преко седам метара, са звоником од 45,5 и куполом од 29 метара.
Након храмовне славе, 27. октобра 2013. захваљујући материјалној помоћи примљеној од Општине Стара Пазова изграђена је ограда на западној, јужној и севереној страни порте, која је, заједно са соклом, обложена гранитом. Постављена је и стаза од “штампаног бетона, у боји”, површине 400 квадратних метара а такође је уређена и порта. Ниску, вешто резбарену иконостасну преграду израдили су Слободан Марунић и Милорад Јованчић, трошком Видоја Микавице, 2010. а исти ктитор даровао је и гранитну Часну трпезу, 2013. Олтарску преграду и површину од око седамдесет квадратних метара свода олтарске апсиде осликао је иконописац Борислав Живковић из Кикинде. Три звона тешка 600, 300 и 150 килограма, приложили су Милун Јовановић, Мирослав Тривић и Радован Милановић. Целокупан гранит на поду и степеништу ове светиње обезбедио је Шмиго Шмигић, а бакар којим је покривена представља дар Михајла Луковића. Крстове на торњу, куполи и надстрешници даровао је Милан Турањанин. У цркви је похрањена риза из Јашија, у којој су биле положена мошти Свете Петке.
Недалеко одатле налази се најстарија православна црква у Новој Пазови која је за време свог постојања од 1945. до данас - чак три пута је мењала име и свеца заштитника. Храм Преподобног Сисоја Великог налази се у Његошевој улици бр. 3 и представља први православни богослужбени простор у Новој Пазови, освећен је на Божић, 1945. у згради која је пре Другог светског рата, када су Немци били већинско становништво у месту, припадала Евангеличкој цркви, са салом и станом свештеника.
Када је ово здање додељено првом православном свештенику, тада је сала преуређена у храм и снабдевена свим потребним сакралним предметима. Од сакупљаних уметнина, већу материјалну вредност имала је само целивајућа икона Мајке Божије, пред иконостасом, коју је приложила управа београдског Саборног храма. Већину инвентара набавио је пензионисани војни свештеник из Београда, протојереј Марко Кирић. На залагање пароха јереја Богдана Михајловића, уз малу капелу Силаска Светог Духа на апостоле призидан је данашњи звоник. Након изградње другог храма у Новој Пазови, такође посвећеног Силаску Светог Духа на апостоле, на предлог протонамесника Милета Јокића, Епископ сремски Господин Василије донео је одлуку (31. августа 2000), по којој је првобитна богомоља преименована и посвећена Преподобној мати Параскеви. Одлука је свечано објављена на празник Светог апостола Томе, 19. октобра исте године. Међутим, због подизања новог храма Преподобне мати Параскеве у месту, Епископ сремски поново је преименовао, 30. априла 2011. стару капелу, посвећујући је Преподобном Сисоју Великом (19. јул).
Трећа црква у Новој Пазови, Храм Свете Тројице налази се у Светосавској улици бр. 1 поред Старог гробља. Постављање темеља храма посвећеног Силаску Светог Духа на апостоле (Света Тројица) осветио је Епископ сремски Василије, 21. маја 1989. Богомоља је подигнута 1993. у византијском стилу. Иконостас је постављен 1996. а израдили су га монаси манастира Жича, фрескопис је урађен 2015. Храм су живописали протомајстор Драган Марунић, магистар Драган Станковић и магистар Немања Марунић. Од 2018. у храму се налази честица моштију Светог Нектарија Егинског. У лепо уређеном дворишту налази се фонтана а на уредно покошеној трави и голићи за мали фудбал.
Хроника новопазовачког Старог гробља бележи да су се на њему некада налазили гробови Немаца, оснивача села. Човек којег смо срели на гробљу каже да су последњи немачки надгробни споменици уклоњени пре више од 50 година. На њиховим местима сахрањивани су нови становници Нове Пазове досељени после Другог светског рата из Лике, Далмације и Босне.
На Старом гробљу велики је број споменика на којима су покојници приказани скулптурама у природној величини.
Као и на многим другим гробљима у Срему и овде је честа појава да се на предње стране споменика налазе имена и “службене” фотографије покојника док се на задњој страни налази нека опуштенија фотографија која их приказује у ономе шта су највише волели да раде.
На зидовима кућа и зграда у Новој Пазови чести су мурали са ликовима Драже Михајловића, војводе Момчила Ђујића, генерала Ратка Младића... У центру места је и киоск за продају националних обележја са натписима “Пишимо ћирилицом!” и “Хвала народу Русије”. Истог дана предвече, Предраг Михајловић, свештеник у Купинову, рођен у Новој Пазови, прича ми док једемо ловачки паприкаш у етно-кући како корени српског национализма у његовом родном селу сежу до краја осамдесетих. Тада је Мирко Јовић основао Друштво “Сава” из којег је настала Српска народна обнова. СНО је прва национална странка након пада комунизма Србији која је основана на Бадње вече, 6. јануара 1990. у Новој Пазови.
Новоформираној странци се прикључио књижевник Вук Драшковић који је тог дана постао потпредседник СНО. Због упорних покушаја да промени страначки програм, инсистрирајући на очувању Југославије као и покушаја промене имена, односно фактичког гашења странке, Вук Драшковић је 9. марта 1990. искључен из СНО.
Са својим присталицама формирао је отцепљено крило 14. марта 1990. које се ујединило са Српским слободарским покретом Војислава Шешеља из чега је настао Српски покрет обнове.
Фунционери СНО су у првих десет месеци 1990. године више од 500 пута привођени и хапшени, ометани су и забрањивањи скупови и промоције.
СНО је на Ђурђевдан 1990. обележила крсну славу и ђурђевдански уранак на Опленцу крај Тополе. То је био први уранак после Другог светског рата у Карађорђевој Тополи и у цркви Светог Ђорђа на Опленцу у којој су сахрањен Карађорђе и његови потомци.
Странка је учествовала на већини избора који су одржани до 1996. када се интегрисала у СДС српских земаља чији је председник био Радован Караyић.
Нова Пазова је данас месна заједница општине Стара Пазова. До 1958. Нова Пазова је била општина, али је тадашњом променом система локалне самоуправе дошло до укрупњавања општина, чиме је Нова Пазова изгубила статус општине. Данас у Новој Пазови се све више појављује идеја за потребом поновног добијања статуса општине и то свакако има утемељење како у привредној снази овог сремског насеља тако и броју становника који бележи позитивну стопу прираштаја последњих година и верује се да је данас бројније од седишта општине Старе Пазове. Према попису из 2011. у Новој Пазови је живело 17.105 становника док је током ратова деведесетих овде било и до 25.000 људи због великог броја избеглица из Босне и Хрватске.
Роберт Чобан
„Први су видели смрт, други јад, а тек трећи хлеб!”
Нова Пазова је била прво и највеће немачко насеље у Срему настало колонизацијом подунавских Шваба из области Баден-Виртенберг. Када је након Пожаревачког мира 1718. Срем припао Аустро-Угарској царевини започето је насељавање, прављење војне границе према Турцима, најпре спрским живљем, а онда и немачким. За то су били погодни евангелисти Немци, тако је сиромашном немачком становништву подунавских Шваба обећано све најбоље у Срему. Војна управа дозволила у јесен 1791. насељавање 62 немачке породице евангелистичке вероисповести у Пазову али је због непознатих разлога формирано ново насеље тако што је од пустаре Пазуа (некадашњи назив за Стару Пазову) одсечен југоисточни део.
Зима и хладно време затекло је досељенике који нису стигли за кратко време да саграде куће. Пазовчани су их позвали да презиме у њиховом месту, а с пролећа су им помогли да на пустари саграде своје насеље. У знак захвалности, Немци су новоформирано насеље назвали Новом Пазовом, а од тог момента Пазови је придодат придев Стара. Тако су први становници Нове Пазове подунавске Швабе примили дужност и права граничара. Само насеље је изграђено плански а неки колонисти су се потом населили на места са оцедитијим пољопривредним земљиштем. Међутим када су се доселиле неке тих од немачких породица су се и раселиле да их је остало 1802. њих 40. Како би подстакла насељавање овог подручја држава је дала новац и пољопривредне алатке, стоку и земљу, с тим да јој се све уложено врати кроз порез. Насељеници су уложили много труда да мочварно земљиште претворе у погодно за живот и обраду. Прве године нису имали приноса јер је 1792. била велика поплава, тако да им је почетак био мучан и тежак па је остала изрека “Први су видели смрт, други јад, а тек трећи хлеб”.
