Свеже асфалтираним новим путем улазимо у Деч и стижемо до центра у којем се налази црква посвећена Вазнесењу Господњем. Као и у већини села у овом делу Срема, храм је подизан три пута за време Аустријске царевине.
Прва црква је саграђена од дрвета 1750. а освећена 19. априла 1752. Друга је састављена од плетера и покривена шиндром 1797. Трећу је зидао 1828 – 1831. Мојсије Јанковић, зидар из Сремске Митровице. Певнице, архијерејски трон и столове од липовог дрвета израдио је 1834. Павле Бошњаковић. Иконостас и рипиде су рад дрворезбара Георгија Девића 1839 – 1841. Унутрашњост Цркве и иконостас осликао је Константин Пантелић 1848 – 1851. Поједине иконе позлаћене су 1851.
Црква је оштећена у Другом светском рату, тада је срушен део звоника и крова. Првобитни звоник је имао куполу и сатове на себи што се може видети на црно-белој фотографији на паноу у цркви.
Парох у Дечу је јереј Недељко Ковач који нас је љубазно дочекао, поклонио нам неколико књига посвећених овом селу и рекао да би и њему добро дошао бицикл да скине који килограм.
У једној од књига коју ми је свештеник Ковач поклонио - “Дечу са љубављу” нашиао сам на песму Ранка Љубичића под насловом “Поклон брату Ђоки и снаји Јелици”:
Друга занимљива књига коју сам добио од свештеника дело је Стевана Кораћа, нашег старог знанца о којем сам писао у репортажи из Војке. Стеван је хроничар не само свог села Војке него и целог овог дела Срема и зна коме припадају скоро све надгробне полоче из 18. и 19. века на овдашњим гробљима, многе од њих, попут оних на Јеврејском гробљу у Старој Пазови лично одржава и чисти.
Стеван је написао књигу “Игуманија Меланија, мати сремска и српска” која се бави занимљивом биографијом Меланије Белегишанин. Мајка Меланија је рођена баш у Дечу 1. фебруара 1886. Отац јој је био Јефрем Белегишанин, парох у овом селу а мајка Милица рођена је у породици Суботић. Меланија се са 23 године удала за свештеника Николу Кривокућина који је првобитно радио као помоћник њеног оца Јефрема. За време Великог рата она са супругом и оцем напушта Деч и једно време живи у Нишу да би касније била део Албанске голготе током које је њен отац Јефрем преминуо и ту је и сахрањен. Меланија је са супругом отишла у Италију где су живели три године. После рата 1919. враћају се у Деч а исте године преминуо је и њен супруг Никола, уморан и измучен од рата и лутања по свету. Меланија се тада посветила монашком животу и отишла у манастир Хопово а касније у Кувеждин. Остала је упамћена као врло строга монахиња која је водила рачуна не само о манастиру него и о економији, дечијем дому, забавишту...
За време Другог светског рата прво су усташе па после партизани похарали манастир Кувеждин. У септембру 1941. усташе су одвеле Меланију и остале монахиње у манастир Цапраг у Славонији али су их три недеље касније пустили. Преминула је 1942. у манастиру Ваведење у Београду…
“Бјели голуб Пепељуги прича, да ће скоро виђет краљевића!”, каже једна од “куварица” на зиду просторија Удружења жена “Веселице” из Деча, одмах преко пута цркве.
Друга “куварица” постављена изнад лавора за умивање поручује: “Хладна вода добро прија, умиј се ти, па ћу и ја!”. Верица Видицки нам показује стари намештај и посуђе и прича како њихово удружење поред прављења домаћих колача чува традицију печења хлеба на старински начин: “Хлеб је испечен у фуруни, што се види по кори. Тако су пекле наше баке, замесе недељом и пеку понедељком. Трајао је недељу дана, никада није био тврд, увек мекан, па кад ми као деца дођемо кући из школе, намажемо на хлеб масти и то су били колачи за нас, кад су наши родитељи на њиви”, прича Верица и обећава да ће нас позвати на једну од следећих манифестација...
Према историјским архивима данашње село Деч било је својевремено имање племића по имену “Дечко” и по њему је добило назив. Име тог племића спомиње се 1498. До ових података дошао је прота Д. Марковић у архивама у Лондону у које је имао увид за време избеглиштва. Према тим подацима у селу је 1756. било 45 кућа са 250-300 душа.
У априлу 1767. по одлуци аустријског Дворског ратног савета, Деч је ушао у састав Петроварадинске Лајб компаније. Село је до тада било у саставу властелинства Војке. Историјски списи кажу да је шумар 1815. био Илија Ракић. Трговац Аврам Георгијевић је 1828. из Деча претплатник Вуковог календара “Данице”.
Према попису из 2011. Деч је имао 1.491 становника. У месту нема ниједног кафића па одлазимо у двориште Верице Видицки из УЖ “Веселице”. Док чекамо да нам Верица скува турску кафу долази њен син који ради у Војсци Србије, прича нам како је одлучио да се из Београда са породицом врати у родни Деч, за децу је боље, каже, а на послу у главном граду је за мање од пола сата.
Пре одласка и Деча посетили смо и Коњички центар Хорселанд, сличан оном који смо видели у Белегишу месец дана раније. Власници коња овде држе своје љубимце на пансиону. Ту су још и мањеж, хиподром, кафић, школа јахања и две перфектно одржаване и чисте штале.
Поново пролазимо поред уснулих паса испод великог крста на раскрници “Прека калдрма” и стижемо у Ашању.
Према попису из 2011. у овом селу је било 1.365 становника. Током историје села забележених под овим именом било је више. Ашања је 1714. забележена као насељено место. Касније је опустела, па се опет 1756. јавља као насељена и то као мало насеље са 18 домова.
У Ашањи се налази и амбар са котобањом из 1929. Објекат је под заштитом закона али као и многи слични у Срему - у веома лошем стању. Забат на уличној страни био је осликан темама и личностима из српске историје. У пољима на која је гредицама подељен, самоуки сликар Иван Миловановић Аyић приказао је сцене Крунисање цара Душана, Сеоба Срба и Хајдук Вељко. Слике су уништене за време Другог светског рата.
Црква у Ашањи подизана је такође три пута, а сва три храма била су посвећена Сабору Светог Архангела Гаврила. У периоду између 1750 – 1752. изграђена је црква од храстовог дрвета, плетера и трске. 24. маја 1755. осветио је епископ Партеније Павловић. Између 1835 – 1838. зидана је нова Црква од камена и цигле. 1853. постављена су нова звона. Нови иконостас је 1898. сачинио Лука Алексејевић из Новог Сада. 1899. сазидана је нова ограда. По запису о прослави стогодишњице Цркве види се да је била лепо уређена и окречена. Цркву је 1944. минирала и срушила немачка војска. После рата од остатака Цркве направљен је Дом културе у селу. Од старе цркве остало је само неколико икона са старог иконостаса. Градња нове цркве започета је 1970. године и довршена 1981. када је цркву осветио и предао народу епископ Андреј Фрушић.
Као први Словак у Ашањи у црквеним записима спомиње се Павел Подлавицки, који је дошао из Старе Пазове 1892. Словачки досељеници овде су долазили и из бачких насеља: Бачког Петровца, Гложана, Кулпина, Селенче и других…
У раздобљу између Првог и Другог светског рата у Ашањи је постојала школа у којој су се учили не само српски него и словачки и немачки језик. Након Другог светског рата, када су сви ученици заједно почели учити у једном разреду, настава се одвијала на српском језику, а тако је и данас.
Словачка евангеличка црква у Ашањи утемељена је 1902. када је црква купила и парцелу, коју је обновио Микулаш Абафи - жупник из Сурчина. Три године касније посвећена је молитвена кућа која је 1908. добила звоник с два звона.
Током Првог светског рата звона су реквирирана, али су након рата купљена нова. 1986. саграђен је нови Жупни двор. Тренутно у овој црквеној скупштини припада 40 чланова, а богослужења се одржавају три пута годишње.
Становници Ашање словачког порекла од почетка су били концентрисани у једном делу насеља, посебно у једној улици која је и данас позната као Словачки шор. Међутим, тренутно овде живи само неколико словачких породица. Млада генерација у Ашањи као и на другим мањим местима подложна је актуелним трендовима и мигрира у урбану средину. Недостатак радних места, недовољна саобраћајна повезаност и готово никаква културна догађања у насељу само су неки од разлога зашто млади напуштају ову средину.
У Ашањи се сваке године одржава приредба посвећена прослави заштитника насеља - Светог Арханђела Гаврила којој је 2009. додата гастрономска манифестација тзв. Гибаницијада, на којој се припрема гибаница, савијача од лиснатог теста најчешће пуњена сиром.
Мирослав Бенка, познати војвођански редитељ, глумац и сценограф, рођен је у Ашањи 22. априла 1956. Режирао је више од шездесет продукција класичног и савременог драмског репертоара као и документарне филмове, телевизијске емисије, музичке спотове, радијске представе и мултимедијалне пројекте. Учестовао је на многим домаћим и страним фестивалима, на којима је освојио значајне награде, попут Гранд Прија на Техеранском позоришном фестивалу 2006. и Награде за најбољу сценографију на фестивалу у Египту 2007.
Роберт Чобан
