Најпознатији житељ Прхова у 20. веку био је Бошко Крунић, војвођански политичар који је рођен у овом селу 1929. седамдесетих и осамдесетих био на највишим партијским функцијама у Покрајини и СФРЈ. Након "Јоргурт револуције" 1988. поднео је оставку да би касније био и избачен из партије као "носилац аутономашког сепаратизма". Бошко Крунић је преминуо 2017. у 88 години живота…
Први спомен о православној цркви у Прхову је из 16. века у доба турске владавине, када је у месту забележено 45 домова и свештеник по имену Јован. У 18. веку храм је подизан три пута: 1730. нова, мала црква од храстових брвана, коју је осветио епископ Никанор Крушедолски.
1758. подигнута је нова црква од дрвета, покривена даском, са ограђеном портом коју је 1766. осветио митрополит Павле Ненадовић. Сачувани су делови иконостаса, односно само 4 престоне иконе, које је професор Павле Васић приписао Димитрију Бачевићу. Ове иконе се данас налазе у Галерији Матице српске у Новом Саду. У периоду 1775 – 1780. године сазидана је црква од чврстог материјала, а село је тада бројало 73 куће и 673 душе.
Двоспратни звоник на Цркви је порушила Немачка војска у Другом светском рату. Обнови Цркве и реновирању звоника, приступило се 1987, а радови су завршени 1988. Радови на иконостасу 2011. и 2012. вратили су му првобитан сјај. Парох у Прхову је јереј Стефан Сремац. Испред цркве налази се артески бунар који није у функцији а у дворишту - колица за одвожење покојника на локално гробље.
Из Прхова се спуштамо ка Сремским Михаљевцима. Ово село је према попису из 2011. имало 769 становника. Од значајних споменика културе овде се налазе Српска православна црква Светог Јована Богослова и Амбар са котобањом у Прховачкој улици бр. 54 који је подигнут 1899. о чему сведочи година урезана на забатну греду објекта. Запамћено је да га је градио мајстор Живан из Краљеваца.
Амбар и котобања, између којих је шупа, постављени су над подрумом и комором, зидане опеком. Зграда је двосливног крова покривеног бибер црепом. Грађена је у скелетној конструкцији са водоравно унизаним дашчицама у стубове амбара и прикуцаним резаним летвама котобање. Посебна пажња посвећена је обради забата амбара, са резбареним водоравним гредама и мотивом сунца испод слемена. У средишном пољу доње зоне, судећи по обради, био је насликан кућни светац…
У центру села налази се Споменик борцима НОБ-а са великим металним рељефом на којем се налази мотив из рата. Одмах ми је било чудно што се на десном крају споменика налази мала гипсана фигура дечака који грли рибу, карактеристична за ограде у ромским насељима широм Војводине. Скулптура је и величином и садржајем потпуно одударала од монументалности споменика. Пар дана касније открио сам да је на том месту стајала масивна бронзана скулптура борца у природној величини коју су 2016. украли непознати лопови. Мотив ове, вероватно "најмасивније" крађе неког споменика код нас, сасвим сигурно није био идеолошке природе…
Пролазећи кроз Сремске Михаљевце уочили смо велику луксузну кућу, скупо али укусно уређену, нешто што је одскакало од свега виђеног у овом делу Срема. Касније сам на сајту gradnja.rs видео о чему је реч. Наиме београдски Студио Архитехна урадио је адаптацију ове старе ремске куће. На крају процеса добило се преко 1.000 квадрата а радови су трајали две године.
На изласку из Сремских Михаљеваца према Карловчићу са леве стране се налази Спомен парк Посавском партизанском одреду. Простор је чист и лепо уређен а табла са молбом мештанима да га не прљају сведочи да није увек било тако…
Стижемо и у Карловчић, село које званично има најширу улицу у Србији. Стајемо испред споменика погинулима у НОБ-у испред Основне школе Душан Јерковић Уча (чини се да се свака школа у овом крају тако зове) - из којег буквално расте дрво.
Широка око 400 метара, Шпајанска улица у Карловчићу најшира је улица у Србији. Први асфалтни пут у овој улици изграђен је 1976. и њиме се у то време одвијао главни друмски саобраћај на релацији Сремска Митровица – Београд. Оно што је још карактеристично за Шпајанску улицу у Карловчићу, осим њене ширине, јесте и велики број старих сеоских кућа које репрезентује начин живота и културу становања с почетка 19 века. Међу њима је и чувена "Плава кућа" из 1912.
Поред школе налази се Црква Преноса моштију Светог оца Николаја у Карловчићу која се први пут спомиње у 14. веку у доба Турске владавине, када је у месту забележено 45 домова. Подизана је три пута: 1732. зидан је први храм од плетера и са ограђеном портом, у којој служи парох по имену Новак. 1767. саграђена је нова црква, подигнута на стубове од балвана, имала је зидове од дасака и била је покривена шиндром. Ова црква није имала торањ. У периоду 1793 – 1809. зидана је циглом трећа по реду црква, која и данас одолева времену. Иконостас је 1841. израдио Сава Љубинковић, а 1844. осликао га је Петар Чортановић.
У дворишту цркве на уредно подшишаној трави налазе се голићи за мали фудбал. Поред је зграда старе школе која је данас напуштена и зврји празна. Иза нове школе терен је локалног ФК Ловац.
Мештанима је најприхватљивија теза да име њиховог насеља потиче од имена земунског властелина Карла Шенброна, чијем је имању село припадало. Мада, место се под именом Мали Карловци у турским тефтерима помиње још 1527. Основа села потиче из времена с краја 18. века, када су Турци протерани с ових простора. Аустријске власти инсистирале су на томе да села у овом делу Срема буду збијена ради, недајбоже, лакше одбране ако Турцима падне на памет да се врате.
У селу је према попису из 2011. било живело 1.078 становника.
Карловчић је доспео у медије почетком ове године због бизарног случаја измишљене отмице дечака од 10 година. В. Ј. (10), који је нестао ујутро око девет сати у селу и пронађен је исто поподне жив и здрав. Његов нестанак пријавила је мајка Атанацковић Александра, из Карловчића. Како је потврђено, дечак је измислио причу о отмици. Он је у 9.30 часова отишао бициклом до продавнице која је удаљена око 300 м од њихове куће и није се вратио. Бицикл је пронађен испред продавнице. Мајка је изјавила да се слична ситуација дешавала и раније, да је дечак трошио новац и одлазио у суседно село. У 13.40 часова дечак је пронађен у суседном Дечу.
Настављамо Шпајанском улицом ка Дечу и стижемо и до поменуте "Плаве куће" која је зидана 1912. као стамбена зграда богате сељачке породице. Кућу су градили чувени мајстори Дешићи из Голубинаца. Заједно са пратећим економским зградама у окућници репрезентује начин живота и културу становања у условима када градски елементи снажно продиру на село. Томе у прилог говоре и елементи грађанског ентеријера и намештаја који су постојали у кући у време стављања под заштиту. Кућа има основу у облику обрнутог ћириличног слова „Г“, са тремом дуж целе дворишне стране на кључ, у који се улази зависно од функције просторија; са улице, из дворишта или наспрам кухиње са отвореним огњиштем. У кући затичемо трагове репрезентативних одаја у којима се свакодневно живело. Први део куће чине две собе са улице и соба према дворишту, а други кухуња са отвореним огњиштем, соба у којој је паорска пећ и остава. У предњим просторијама под је дашчан, док се у осталим налази набијена и омазана земља. Улични део карактерише и богато декорисана дрвенарија.
Овде су снимане секвенце за филм „Широко је лишће“ Петра Латиновића (1981. године), Спот за песму групе Галија „Додирни ме“ 1994. и филм филм „Бело одело“ Лазара Ристовског 1999. Данас је у приватном власништву и на жалост, веома оронула. Када смо је ми посетили, капија је била отворена, ушли смо и уверили се у некадашње богатство и раскош од којих су данас остали само трагови.
За време Отоманске владавине 1570. забележено је насеље са 9 домова и црквом која је била направљена на сојеницама изнад воде, због мочварног терена. Према усменом предању цркву у Сремским Михаљевцима је на суви терен преместио племић Веселковић. У 18. веку црква је подизана два пута: 1740. од плетера и даске; 1750 – 1755. године, подигнута је од дрвене грађе, а посветио је епископ Партеније Павловић. Између 1812 – 1816. нова црква грађена је од камена и цигле. Иконостас је рад дрворезбара Георгија Девића из 1846. а осликао га је 1855. године Константин Пантелић. Нови црквени торањ са сатом изграђен је 1896. а нова четири звона постављена су 1906. Последње реновирање цркве завршено је 2020. Црквено здање има статус споменика културе од великог значаја а парох у селу је исти свештеник као и у Прхову - јереј Стефан Сремац.
Роберт Чобан
