Међу бројним именима пада ми у очи - „Рускиња Ленка”. Одмах ми се учинило да то „Рускиња” није презиме него националност. Касније сам од једне мештанке чуо да је Ленка била Рускиња коју је један житељ Гргетега уочи Друго светског рата довео из Совјетског савеза где је неко време боравио. Усташе су 1942. убиле ову жену поред потока тако што су јој одсекли главу.
Према тврдњама мештана, у Гргетегу данас живи 28 мештана а половина њих ће са првим мразовима напустити село како би презимила у Новом Саду или неком од већих места. Дакле, до пролећа ће их остати 14.
Док чекамо званичне резултате овогодишњег Пописа становника, можемо само да констатујемо да је према прошлом Попису из 2011. Гргетег званично имао 76 становника. У селу је последње дете рођено 1988.
Упркос томе што су према Гргетегу природа и историја били веома дарежљиви - овде нема продавнице, школе, амбуланте, поште... У селу има пет момака, којима је време за женидбу, а ниједна девојка, све су отишле за послом и бољим животом.
Гргетег нема ни водовод, мада је мрежа урађена пре неколико година, али вода никако да потече из славина. И поред најава локалне власти да ће решити тај проблем, мештани муку муче са пијаћом и техничком водом.
После тих суморних информација које сам добио од старијег мештанина што је стајао поред споменика, свега двадесетак метара даље - сасвим другачија слика: нека деца се весело играју, троје аутомобила паркирано испред лепо уређеног ресторана. „Фрушкогорски ђерам” је добио име по добро одржаваном и весело осликаном бунару са ђермом који се угњездио између друма и потока и у којем, што је права реткост данас - има воде! Поред ђерма је бетонско корито за напајање стоке а до њега дечија љуљашка.
Момак у башти ресторана ме препознаје са друштвених мрежа: „Јел то и Гргетег стигао на ред?”, пита кроз осмех Илија Брдар, власник „Фрушкогорског ђерма”. Седам у башту „Фрушкогорског ђерма” и уз кафу слушам причу домаћина који живи и ради у Новом Саду али је у родном селу своје мајке отворио ресторан како би он и деца бар викендом проводили време у природи и здравој средини.
Најчешћи гости ресторана у селу „Богу иза трегера” су, очекивано - посетиоци Манастира Гргетег. Прича је да у манастиру данас има чак 37 монахиња, скоро двоструко више него мештана села. Одлазим до манастира, у дворишту примећујем двадесетак кошница, вредне монахиње производе свој мед…
Манастирска црква посвећена је Светом Николи. Према народном предању основао га је деспот Змај Огњени Вук 1471. и доделио име по свом оцу Гргуру. На припрати црквеној је накнадно исписано: „Вук деспот основатељ сеје св. обитељи Гргетега љета 1471”.
Први поуздани подаци потичу из турских записа 1546. Први писани црквени податак о манастиру датира из 1611. Крајем 17. века манастир је напуштен, а 1708. обнавља га митрополит Исаија Ђаковић. Претходно је аустријски цар Леополд Први 1691. даровао Гргетег - тада у рушевинама (са Нерадином и Банковцима) као властелинско добро владики Ђаковићу, који је тада седео у „Арадско-јенопољској столици”. Када је Исаија изабран за архиепископа и митрополита српског замолио је цара, да Гргетег не остане као наследан Арадско-јенопољској дијецези, већ да припадне српској Митрополији. Када је Гргетег прешао на митрополију мудри Ђаковић га оправља и подиже монашке ћелије. До 1749. године манастир Гргетег је називан „Митрополијски”. Сачуване су владарске привилегије дате од царева Леополда Првог и Јосифа. Визитација манастира Гргетег извршена је 21 јула 1753. од стране Арсенија Радивојевића.
У селу Нерадин које је припадало манастиру и давало приход, налазили су се кречни мајдан за производњу креча, земља и крчма. Братство манастирско је сваке године преко новина продавало „нерадински креч„ и издавало крчму на годину дана. Бригу о том издвојеном добру водио је 1831. у Нерадину, адвокат Јован Поповски. Арендатор тамошњег добра у исто време био је Николај Димитријевић. Код манастира Гргетег налазила се Калинова водица. Позната је у Аустрији и Чешкој гргетешка ракија - манастирска шљивовица, која се тамо и извозила због квалитета.
Митрополит Павле Ненадовић је 1750. почео да гради у Гргетегу нову зграду која је завршена тек 1763. Ненадовић се увек потписивао уз друге титуле, наводећи и „архимандрит манастира Гргетега”. Мада је након изградње и осликавања новог храма, Гргетег, „најлепши манастир на Фрушкој гори” био је „у опасности” да буде укинут 1777. Царском вољом те године је заиста решено да се због редукције православних манастира, укида манастир а сво његово „добро” даје митрополиту Вићентију Јовановићу. Митрополит је дуго одлагао извршење те неправедне одлуке док му није по трећи пут строго наложено да изврши. Када су се калуђери иселили остао је манастир годину дана пуст. Тада се православни народ побунио и чак „роптао” на митрополита мислећи да је и он за то крив. Митрополит је кажу са сузама у очима преклињао царицу Марију Терезију да укине решење о укидању. На крају је и успео а царица је оставила да Гргетег буде манастир, али само из особите милости и ради утехе народа српског.
Стара камена црква замењена је око 1770. новом барокном грађевином. Градња коју је започео митрополит Ненадовић трајала је 1767-1771. Тада је направљен и звоник. Ова црква обновљена је 1901. по пројекту славног Хермана Болеа. Једна од драгоцености манастира била је стара икона „Шиклошка Богородица”, за коју се сматрало да је из времена српског деспота Стефана Штиљановића, из 16. века.
У цркви су забележена два иконостаса. Први зидани, који се налазио у цркви до обнове 1901. сликао је Јаков Орфелин 1774-1775. Руварац је преузео управу над манастиром 1874. и током 31 године боравка истраживао је српску и црквену историју. Као круна његовог рада, јавља се темељна оправка и украшавање иконостаса за шта је утрошио 65.000 форинти. Други иконостас који се данас налази у цркви, сликао је Урош Предић 1901. Архимандрит Иларион Руварац је ангажовао Банаћанина за осликавање које је трајало 1900-1902. Остала је Предићева констатација да га је старац Иларион обмануо и искористио за велики посао и цркви и капели. Хонорар је износио само 8.000 форинти а Руварац се позивао на факат да је Орфелин добио у своје време само 2.000 форинти. Само што притом није узео у обзир, да је тих 2.000 форинти много више вредело од Предићевог хонорара који је појела инфлација.
Манастирски конаци су саграђени у другој половини 18. века и обновљени заједно са црквом 1901. У Другом светском рату манастир је тешко страдао, срушен је звоник и велики део конака. Данас манастирски комплекс чине црква, конаци са све четири стране и економске зграде. У храму се налази икона Тројеручица те манастир походе многобројни ходочасници.
Мало је познато да се, у комплексу манастира Гргетег налази први монашки скит у Србији, у којем сестринство 24 сата дневно чита молитве.
„Мали манастир”, у којем ће монахиње воде испоснички живот, има 11 келија, као и цркву, у којој се служе литургије. У овај изоловани објекат, настањен некима од монахиња из манастира Гргетег, молитве се читају без престанка.
То је објекат мањи од манастира, а већи од испоснице. У њему сестринство води посебан начин живота – покајнички. У скит, који је опасан зидом од четири метра висине, монахиње 24 сата читају молитве – смењују се на свака два сата. Наравно, оне се виђају с родитељима, али само у манастиру Гргетег, јер у скит нико не може да уђе сем монахиња које живе у њему.
Најбројнији женски манастир у Срему Гргетег, са 37 монахиња и старешином манастира игуманом Доситејем, спада у други по бројности у Србији, после Жиче који има 40 монахиња. Пре 15 година у њега је с Хиландара допремљена копија иконе Тројеручице, коју велики број грађана целива, уз молитве намењене најдражима. Ово је и једини манастир на Фрушкој гори који већ осам година има иконописачку радионицу. У њој раде три монахиње које су завршиле ликовну академију. Због великог броја наруџби, на иконе се чека по годину дана…
У комплексу скита налази се и монашко гробље, које се уредно одржава. У њему је, поред монахиња које су боравиле у овом манастиру, сахрањен и чувени српски историчар Иларион Руварац.
Већ је пао јесењи сумрак и ја се враћам до „Фрушкогорског ђерма” испред којег споро, са два штапа пролази старица у црнини. Питам Илију ко је то. „Моја бака Миланка, има 91 годину а сећа се у детаље целог свог живота!”. Разговор са бака Миланком коју сам одмах назвао „Сремском Аном Франк” читаћете на овом месту за седам дана.
На челу манастира Гргетег било је много црквених великодостојника, славних Срба. Намесник манастира био је 1753. Јефтимије Прерадовић, који је ту као удовац замонашен 1734. Братство тада чини 15 калуђера. Био је Сентандрејац, Данил Плевицки архимандрит Гргетега, који је умро новембра 1788, у 29. години живота. Петар Јовановић Видак постављен је 21. марта 1798. као архимандрит у манастиру Гргетегу, где је остао до 1801. Кирик Живковић је 1778-1786. био настојатељ. Владика и песник Лука Мушицки се замонашио 1802. у Гргетегу па од Луке наста Лукијан! До 1805. архимандрит у Гргетегу био је Јосиф Путник а Стефан Авакумовић, епископ Темишварски је био једно време у Гргетегу настојатељ. У манастирском братству се налазио и „Герасим от Бечкереки” (1775-1828) филозоф и преводилац, родом из Великог Бечкерека. Намесник гргетечки 1809. године је Димитије Вујић, у братству са четири јеромонаха и једним монахом. Архимандрит Павле Хаџић који је умро 1818. сахрањен је у порти манастира Војловица код Панчева (данас у кругу рафинерије). Почетком 1819. архимандрит хоповски Антоније гроф Бранковић премештен је у Гргетег, да буде настојатељ. Из манастира Месић је прешао 1829. у Гргетег архимандрит Синесије пл. Радивојевић. Између 1874-1905. на челу манастира био је архимандрит Иларион Руварац. Августин Бошњаковић је наставио нз гргетешких архимандрита. Током 1933—1941. настојатељ је био Висарион Стакић.
Роберт Чобан
