На улазу у село, табла са именом места на три језика - српском, русинском и мађарском.
Настављам до гробља на којем се сахрањују гркокатолици и римокатолици. На улазу се налазе 14 уредно одржаваних постаја Крижног пута које приказују сцене из Исусових последњих сати пре разапињања на крст. У сред гробља подигнута је велика „Калварија” која симболише брдо у Јерусалиму на којем је Христ разапет. Попео сам се на њу, ту су три крста и поглед на савршено уређено гробље, једно од најуреднијих које сам видео у Војводини.
Прво помињање овог села у литератури је забележено у акту из 1543. Архиепископије у Калочи, када се о Куцури говори као о недовољно великом месту да би плаћало порез. Касније је у турским тефтерима за Бачку нахију из 1590. Куцура поменута као место у коме има 18 кућа чији власници имају обавезу плаћања пореза.
После протеривања Турака - Бачка, Срем и Банат су биле ретко насељене области и Дворска комора под уредом Аустроугарске монархије је у ове крајеве доводила колонисте Немце, Русине и Словаке. Немци су долазили из Немачког царства, а Русини и Словаци су се само премештали унутар Хабсбуршке монархије. По попису православних парохија 1733. у Куцури има 65 српских домова и три православна свештеника: Стефан Миладиновић, Аврам Гајновић и Кузман Георгијевић.
Пошто је Комора била задовољна Русинима који су прво били насељени у Руски Крстур, она је упутила Петра Киша из Крстура у северне крајеве тадашње Аустроугарске, у жупаније Боршод, Абауј, Земплин, Саболч и друге, да тамо заврбује Русине који би се доселили за село Куцуру. 15. маја 1763. коморски администратор Редл је Петру Кишу издао патент којим му је поверено да из северних делова Угарске доведе око 150 русинских породица уз услове: да сви буду подложници либерае мигратионис (сељаци који су се, након измирења обавеза, могли слободно пресељавати), да буду русинске народности и гркокатоличке вероисповести, способни за пољске радове у корист државног добра. Обећано им је да ће у Куцури добити простор за куће, али одвојено од других житеља, како би могли вршити своје гркокатоличко богослужење, да ће добити довољно земље и пустару Стуб, а подлегаће истим обавезама као и други поданици. Исте године, 1763, у Куцуру је дошла 41 породица, а две године касније, Комора је довела још 42 породице из североисточних угарских жупанија…
Римокатоличка црква Свих светих у Куцури саграђена је 1861. а Молитвени дом 1896. Самостална жупа је основана 1815. а црква која је саграђена 1859, након десет година је продужена и саграђен је торањ. Реновирање цркве се обављало два пута када је молована унутрашњост цркве: прво 1938. а затим 1977. Црква је посвећена Свим светима, што приказује слика изнад главног олтара коју је насликао бечки кипар и сликар Франц Добијашовски.
Књига Анте Недића „Римокатоличка црква Сви Свети у Куцури: 160 година од изградње цркве” представљена је у марту ове године у препуном Дому културе у Куцури. О њој су, осим аутора, говорили управитељ жупе у Куцури велечасни Карољ Сабади, уз још неколико римокатоличких, гркокатоличких и православних свештеника као и локалних културних радника. У књизи штампаној на мађарском и на хрватском језику, описана је и фотографијама приказана спољашност и ентеријер ове цркве колоритних неоготских архитектуралних елемената и стари и нови жупни дом, капелица и крижни пут, као и сва 24 жупника и управитеља жупе.
Настављам даље до центра села и стижем до сеоске школе која носи име „Братство и јединство”. Испред школе се налази споменик партизанима погинулим у НОБ-у.
Школа у Куцури се први пут помиње 1765. као тривијална школа у извештају Стефана Несмара, коморског провизора у Кули, где се наводи да у селу постоје учитељи за две вероисповести: гркокатоличку и православну. Деца су ишла у школу пет наставних дана, без четвртка и недеље и то само током зимских месеци. Постојала су само прва четири разреда, и то у прва два су ишла млађа, а у трећи и четврти старија деца.
У селу се одржава велики број традиционалних манифестација.
„Куцурска жетва” се организује сваке године почев од 1979, углавном у летњим месецима за време жетве. Управо по тој манифестацији, културно-уметничко друштво у Куцури носи истоимени назив, КУД „Жетва“.
Акција младих „Пружи и ти своју руку“ која промовише мултикултуралност, interreligioznost и толеранцију, годишња манифестација коју организује Куцурско удружење младих. Већ прва иницијатива је проглашена за најбољу локалну омладинску акцију у Србији у 2011. Траје пар дана, окупља пар стотина младих волонтера из целе Србије са циљем помоћи старијим људима у домаћинствима и уређењу села.
„Куцурски клип“ је међународни фестивал хумора и сатире, под организацијом ДОК-а. „Фијакеријада“ у Куцури је релативно нова локална манифестација која је први пут одржана 2011. Фијакеријада је такмичарског карактера, тридесетак запрежних кола се надмета у вожњи двопрега и четворопрега, а у програму су уврштене и друге активности, попут наступа мажореткиња. „Костелникова јесен” је културно-уметничка манифестација Русина, која се организује у местима по Војводини, укључујући и ово село.
У Куцури су се родили писци као што су Јанко Фејса, Оскар Кочиш, Серафина Макаји, Серафина Међеши, Силвестер Макаји и Владимир Сабодајко, који су сви стварали већином на русинском језику. Такође, родом из Куцуре су и познати професори русинског језика — Јулијан Рамач и Хавријил Нађ, као и теолог Јаков Кулич…
У Куцури је према попису из 2011. живело 4.323 становника, од тога пунолетних 3.427. Према том попису има 1506 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 2,88. У селу живи 47% Русина, 38% Срба, 7% Мађара...
Пред крај Другог светског рата, Немци се скоро у потпуности исељавају из Куцуре. У њихове куће долазе колонисти. Прва група од 4 породице је дошла из Црне Горе у октобру 1945. друга група коју је сачињавала 21 породица из Македоније и Косова у априлу 1946. и трећа од 150 породица из БиХ са подручја Босанске Крупе у мају 1946.
У центру села налазе се просторије Дома културе на којима је табла посвећена 250. годишњици досељавања Русина у Куцуру (2013). Ту је и Добровољно ватрогасно друштво.
У селу постоје четири цркве. Русини иду у гркокатоличку, Срби у православну, Мађари и Хрвати у католичку, а Роми у евангелистичку. Мештани кажу да у селу готово да не постоји породица која је потпуно етнички чиста. „Сви имају неку стрину Русинку, тетка Мађара, баку Српкињу, ујну Немицу...”, каже ми девојка која ми служи изврстан сладолед и нешто мање успешно направљен еспресо у посластичарници „Медено срце” која се налази у самом центру села. Док уживам у хладовини сунцобрана пролазе деца на бициклима, мајке са малом децом и - сви лепо поздраве, иако ме не познају. Обичај некад карактеристичан за готово сва села у Војводини који сам током мојих вожњи бициклом - запазио у већој мери само у два села - Бачком Брегу и овде у Куцури.
Гркокатоличка црква Успења Пресвете Богородице потпада под надлежност Крстурске гркокатоличке епархије. Потиче из друге половине 18. века. По својим и архитектонским одликама, припада стилу који је познат као панонски барок. Има четвороугаону апсиду, а бочни зидови су ојачани контрафорима. Саграђена је 1765. непосредно након досељавања гркокатоличких Русина у то место.
По попису из 1778. године у Куцури је било 658 гркокатолика, а већ након три године, 1781. број гркокатолика у Куцури је нарастао до 1215. Нагло повећање русинског становнишва у селу био је разлог да је та црква постепено постајала тесна. Године 1792. је постављен темељ нове цркве, а изградњу цркве која је и данас активна, дозволила је царица Марија Терезија и о томе издала решење 8. јула 1780. То је потврдио њен син Јосип Други 1786. и црква је изграђена о трошку угарске дворске коморе 1795. Иконостас је сликао сликар Арса Теодоровић, а резбарије на иконостасу је израдио Јохан Штајнхаузер, скулптор и иконорезац из Сомбора. Иконостас је постављен 1813. године. Владика Константин Станић је 1820. посветио нову цркву која носи име Успења Пресвете Богородице.
Најновија црква у селу је православна. Обзиром на то да је православна црквена општина имала само малу богомољу, верници су се почетком деведесетих година прихватили изградњу православне цркве. Епископ Епархије Бачки Иринеј Буловић је 1995. посветио темеље будућег православног храма Успенију Богородице који је саграђен 2010.
Враћам се назад до Улице Ђуре Биљне која ме води ка преводници на Каналу ДТД и даље ка Змајеву. Док сам пролазио поред терена Фудбалског клуба „Искра”, наишао сам на момка који је јахао белог коња. Каже да у селу постоји Коњички клуб „Везир” који је и организатор поменуте „Фијакеријаде” и чији се чланови такмиче на сличним манифестацијама широм Војводине.
Стижем до преводнице на Каналу ДТД, једне од укупно 23 колико их има у овом систему чији почеци у Војводини сежу још од краја 18. века који и на жалост није одржаван како би требало. Са десне стране преводнице канал је потпуно прекривен жабокречином а његово корито значајно сужено трском па се чини да тај део и није плован. Лева страна канала је у много бољем стању и ту затичем једног пецароша који се док се спушта вече нада неком улову.
Од преводнице на каналу у Куцури до Змајева води ме узак асфалтни пут дугачак чак 15 километара. Обилазе ме мотоцикли, аутомобили и трактори, склањам се са пута широким комбајнима и када сам стигао у центар Змајева већ је био потпуни мрак.
Роберт Чобан
