Савршено сложене цигле елегантног димњака пресијавају се на поподневном сунцу и као да пркосе ветровима историје. Улазимо у Падеј и са наше леве стране, преко пута гробља видимо оно што су некад били погони чувене „Менте”. Са гробља су се разилазили људи са сахране која се управо завршавала. Питамо млађи брачни пар шта је са фабриком: „Лопови, све су развукли!”. Зарђала слова „Мента” на запуштеној хали сведоче да се овде више ништа не поизводи. На сајту „Менте” откривамо да је што се тиче ове компаније „Падеј” остао само у називу:
„Мента Падеј’ је основана 1978... У богатој историји и традицији дугој 40 година, предузеће је упошљавало велики број радника и пољопривредних произвођача. Производни асортиман чинили су поред сушеног лековитог биља, класични и филтер чајеви, као и помоћна лековита средства...
Село Падеј у Општини Чока налази се на ушћу реке Златице у Тису. Према попису из 2011. имало је 2.376 становника од чега 66% Мађара, 24% Срба и 4% Рома.
Први пут се помиње 1256. Само име Падеј је словенског порекла и потиче од речи „подвеј” што значи насеље под обалом. Половином 18. века почела је колонизација мађарских породица тзв. Керестеша – дуванџија кметова вичних обради дувана, који је у то време освајао Европу. Нови талас организованог насељавања наишао је 1814. и 1839. за време властелина Диван Константина и Ђерђа…
Мађарски културни круг „Такатш Рафаел” је формиран 1986. године са циљем да оживи и негује мађарски културни живот у селу. Од секција активне су - народни плес и народни хор са по два узраста, а у плану је формирање и тамбурашке секције.
Добровољно ватрогасно друштво основано је 1935. и тренутно има 50 чланова од тога једног вишег официра једног официра 11 подофицира од којих су две жене. Некада се саобраћај преко Тисе одвијао скелом а данас је на том месту мост. Пруга пролази кроз Падеј, воз за Кикинду и Суботицу иде два пута дневно али је сама станица у веома лошем стању.
Изградњу римокатоличке Цркве Снежне Госпе у Падеју финансирао је 1834. Ђорђе Диван, православни властелин који је господарио овим местом. Није у то време био редак случај да су православни властелини помагали подизање католичких цркава и обрнуто, да су католички грофови подизале или обнављали православне цркве, попут грофа Котека у Футогу.
Занимљиво је да се на самом торњу налази неколико одашиљача што је редак ако не и јединствен случај када је о црквама у Војводини реч…
Православни храм у Падеју је подигнут 1855. и посвећен Светом Оцу Николају. Иконостас, певницу и тронове радили су Душан Алексић и Ђура Пецић у периоду од 1867. до 1869, а најстарија матична књига је из 1830.
Дворац или каштељ „Диван”, у центру Падеја, један је од најочуванијих и најстаријих у Војводини, изграђен 1810, а чува сећање на необичну традицију због које је био најомраженија зграда у том месту. Дворац, који је данас заштићен као културно добро, у којем су просторије Месне заједнице и одељење Полицијске станице, изградио је спахија Ђерђ Диван на месту где је 1810. изгорела палата његовог брата Константина у центру села, која је тада раздвајала српски од мађарског Падеја.
Зграда је пре више од два века изграђена у неоромантичарском стилу, као породична кућа последњег падејског спахије, са карактеристичним угаоним кулама које се завршавају украсним шиљцима.
Иако је и данас најимпозантнија и највреднија грађевина у Падеју, каштељ је у 19. веку био најомраженија зграда. Разлог за то је обичај који је увео Ђерђ Диван да сваки мештанин, када пролази поред спахијског каштела, мора да скине шешир и да се поклони његовој кући у знак поштовања и понизности. У случају да то не учини, на лицу места би био пребијен, пошто је била посебно постављена стража да мотри како се извршава ова спахијина наредба. Хроничар села Мата Шећеров забележио је предање о једном случају непоштовања наредбе од стране Кикинђанина који се налазио у гостима код кума у Падеју: „Пролазе он и кум поред спахијског каштела. Падејац се клања и поздравља каштел скидањем шешира, а слободни грађанин Кикинде, иако упозорен, није исто учинио. Истрче слуге спахије и ударе му тешке батине. Увређен и понижен, он прекиде гошћење и раскиде кумство, јер у селу са таквим обичајима не жели да има кума - забележио је Шећеров.
На излазу из села када пређете мост на реци Аранки - у сред равнице угледаћете жуте зидове Каштела Шулхоф. Овај летњиковац са краја 19. века пример је како могу да изгледају сви запуштени дворци у Војводини.
Дворац је налази се на 400 метара од реке Тисе са леве стране уласка у место Падеј гледајући из правца Аде и Мола, када се пређе нови мост који је отворен 2010. и заменио је скелу која је ту била два века и превозила људе, стоку и возила са једне стране Тисе на другу. 1896. саградио га је Лајош Шулхоф, богати властелин јеврејског порекла.
Период мира, оптимизма и просперитета у Европи, дотакао је наравно и рубове велике империје Аустроугарске и дошао је до северног Баната у мало и тихо место Падеј, где је из Суботице стигао Лајош Шулхоф, одлучан да купи земљу, да сагради себи дворац и да се бави виноградарством.
Када Банат 1941. долази под немачку управу, власници дворца да би избегли Холокауст, попут њихових комшија Ледерера из Чоке, беже преко Тисе у Бачку а одатле у Будимпешту. Нацисти су конфисковали дворац а после рата су га национализовале нове комунистичке власти. Од 1941. до 1944. Лајош Шулхоф се крије у Будимпешти али ипак бива ухапшен негде средином 1944. од стране нациста и спроведен прво у школу за рабине, која је служила као затвор, а након тога у логор у предграђу мађарске престонице. Успео је да преживи и дочека крај рата, али се није вратио у Југославију, већ је остао да живи до 1950. у Будимпешти из које је отишао у Монтреал у Канади, где је и умро 13. јуна 1962. Имовина Каштела као и сам Каштел је присвојен од стране тадашње новосноване земљорадничке задруге у Чоки а све вредне ствари из Каштела биле су покрадене. То је била на неки начин освета новог доба, старом добу. Након деценија запуштања и немара, каштел се 2006. пробудио у новој држави, Републици Србији а њен нови приватни власник Дарко Вишњић га је купио из стечајне масе са намером да га претвори у свој дом.
Реконструкција је трајала 2 године и Дарко Вишњић је успео коначно да Каштелу врати сјај прошлих времена. Успео је да чак поврати и до 70% старих примерака намештаја откупљивањем од мештана. Интервју са њим 2013. управо у Каштелу Шулхоф урадила је и наша позната новинарка Мира Адања Полак. Данас је хотел у власништву познатог новосадског адвоката Срђана Ковачевића и једног брачног пара из Београда. Дворац је окружен виноградима а има и своју малу винарију која производи одлично црвено вино „Шулхоф”. Објекат има девет луксузних апартмана за туристе а у дворишту је изграђен и базен.
Са леве стране пута, на изласку из Падеја према Сајану наишли смо још једну напуштену циглану.
Барон Реваји женидбом постао господар Сајана
Поновно насељавање Сајана се догодило 1806. Те године браћа Антал и Јанош Тајнаи населили су овде 800 житеља, углавном дуванских баштована из околине Сегедина, и из места Алђе. Касније 1816. су се придружили и баштовани из Ведрешхазе.
Удајом једине наследнице Илоне (Јаношева ћерка) за барона Симона Реваија, ова породица је 1840. постала власник поседа. Барон Реваји је први пут допустио сељацима да купују земљу.
14 породица из мађарског градића Ходмезевашархеља 1909. је на лицитацији купило већину земљишта у сајанском атару. Лоша земља није давала очекивани принос и већина њих се одселила. Остао је само Антал Нађ Балог који је 1911. сазидао велику породичну кућу - каштел. Балог је купио чак 638 јутара земље, поред куће сазидао је и два салаша, сушару за дуван а имао је и стадо од 5.000 оваца. После Другог светског рата напустио је Сајан а имовина му је конфискована, а Каштел је постао Задружни дом.
Већ је падао мрак када смо стигли у Сајан, место од 1.170 становника од којих су 88% Мађари а налази се у саставу Града Кикинде. У званичним документима се први пут појављује 1449. у облику Зајхан. Насеље највероватније носи име кунског принца Зејхана, који је 1255. био властелин у историјској мађарској међи Бодрог. Прва школа у Сајану отворена је 1828. а католичка црква је подигнута 1880. Црква је посвећена Светом Стефану, мађарском краљу и налази се у Великој улици бр. 1.
У Сајану се сваког јула одржавају Жетелачке свечаности. Шара Бењоцки, председница овдашњег КУД “Ади Ендре” и једна од организатора жетелачких свечаности нагласила је да се та манифестација одржава од 1996:
- Ми смо сви овде као једна породица, јер сви имамо само један интерес, а то је да сачувамо традицију и све оно што је наше. Изузетно ми је драго што имамо екипе и из Иђоша и Кикинде, које нам покажу шта је њихово традиционално, јер не само да сваки народ има своје обичаје него и свако село. Ово је прилика да на једном месту видимо и упознамо више различитих обичаја - истакла је Шара.
Ово село је између два светска рата дошло на странице југословенске штампе због једног језивог злочина.
Наиме, у ноћи између 23. и 24. јуна 1933, мештанин Ђорђе Орчик (38), убио је свог оца Андраша, посестриме Викторију (10) и Марију (8) и маћеху Катарину која је умрла неколико дана након злочина.
Како је касније признао, он је убиство планирао пуних осам година јер није могао да поднесе чињеницу да се отац други пут оженио и добио две ћерке па он неће наследити целокупно имање. Како је испричао, маћеха га је натерала да напусти породични дом и одсели се без иједног јутра земље у Падеј где је живео као сиромах.
Орчик је те ноћи наоштрио секиру и пешке дошао из Падеја до Сајана где је извршио масакр. Оца је убио одмах на капији преполовивши му главу секиром. Девојчице је убио у кревету на спавању сурово их измасакриравши да су биле потпуно непрепознатљиве. Како је тада писала престоничка „Правда”, убица је следеће године послат у Београд у Душевну болницу на посматрање након чега му се губи сваки траг…
Роберт Чобан
