Бициклом кроз Војводину: Пивнице

По савету Власте Шустер-Червени, секретарке Месне заједнице Пивнице кренуо сам да потражим Јеврејско гробље: „Само право, словачка црква ти остаје са леве стране и ударате на евангеличко гробље. Ако је прва капија закључана, идите на ону лево. Иза капеле и места где се одлажу стари венци и суво цвеће - видећеш Јеврејско гробље„.
1
Фото: Роберт Чобан

Двадесетак сачуваних надгробних споменика, неки усправни, неки оборени, сведоче о постојању некад бројне јеврејске заједнице у овом селу. Трава око гробова уредно је покошена.

Овде је постојала и синагога која се налазила на углу Млинске и Војвођанске улице (изграђена је 1900. а срушена 1944). У Пивницама су Јевреји живели у периоду од 1779. до 1944. Први становник јеврејске националности који се помиње у Пивницама се звао Јакоб Лоринц и по занимању је био трговац. Године 1818. је у Пивницама забележен највећи број Јевреја (177). До 1910. их је остало свега 29 пошто се већина њих преселила у већа и богатија места попут Бачке Паланке и Новог Сада. 

Када дођете на стари део савршено одржаваног евангелистичког гробља у Пивницама имате утисак да сте у неком америчком градићу на Источној обали: надгробни споменици нису збијени као што је то случај свуда у нашим крајевима већ размакнути а међу њима је савршено покошена трава.

Фото: Р. Чобан

Мало је познато да је почетком 30-их година 20. века у Пивницама је било формирано и четничко удружење које је функционисало све до 1941, када је забрањено од стране мађарских окупатора а чланови су били похапшени 17.04.1941. и одведени на стрељање које су успели да избегну захваљујући ангажовању својих комшија немачке националности (превасходно немачком евангеличком кантору из Пивница и председнику Културбунда у Пивницама).

Председник Културбунда у Пивницама је упркос помагању и заштити својих комшија српске и словачке националности током рата, убијен од стране партизана на крајње зверски начин (одсецањем главе тестером на шинтерници у непосредној близини Раткова) крајем октобра 1944.

Поред Српске православне цркве и Словачке евангеличке цркве у Пивницама данас делује још неколико верских заједница: Баптистичка црква, Методистичка црква, Назаренска заједница, Адвентистичка црква као и две пентакосне верске заједнице Христова духовна црква и Христова јеванђеоска црква.


Славни Пивничани по целом свету

У Пивницама су рођене бројне познате личности: Лазар Мирковић (1885—1968) је био професор литургике на богословском факултету СПЦ. По оснивању БФ у Београду, постављен је за професора литургике. Био је декан БФ у више наврата и на њему је остао све до пензионисања 1952, а касније, до 1961. и као хонорарни професор.

И Михал Камањ (уметничко има Јанко Чеман) се родио и живео у Пивницама. Родио се 1922. Завршио је основну школу у Пивницама где је и живео. Писао је приповедке и романе. Умро је 1987. Његово име носи аматерско позориште у Пивницама које успешно делује већ скоро три деценије.

Из Пивница је пореклом и Шаму Боровски (1868—1912), мађарски историчар и академик. Шаму Боровски је био истакнути мађарски историчар и академик (иако је био словачког порекла временом се мађаризовао те је себе сматрао Мађарем).

У Пивницама је рођен и Оскар Јулијус Карол Боровски (1894—1966) знаменити мађарски позоришни и филмски глумац (глумио у првом мађарском тонском филму). И он се, као и његов стриц Шаму Боровски, временом мађаризовао. Из овог села је родом и Глигорије Мирковић (1877-1962). Био је угледан професор и национални радник и један од знаменитих професора и једно време управник Велике српске православне гимназије у Новом Саду.

Јован Скерлић је по мајци био Пивничан (мајка Персида рођ. Мирковић). У новије време из Пивница потиче професор права и бивши министар правде Момчило Грубач.

На своје порекло је била поносна и увек је радо истицала да је Пивничанка рођена ван Пивница а да никада у Пивницама није била и америчка правница Џојс Џори (мајка Вера Попадић из Пивница). Џојс Џорџ је рођена 1936. а била је прва жена члан Врховног суда Охаја.


У Пивницама је било сразмерно броју становника доста занатлија. 1828. је у Пивницама било 16 регистрованих занатлија а 1941. преко 180 регистрованих занатлија међу којима је био највећи број Словака што се огледа и у презименима али понајвише надимцима пивничких Словака. Тако да данас имамо надимке попут: Борбаш, Друмар, Калафицар, Јагер, Ример, Олејкар, Бачкораш, Масћиар, Метлар, Штрангар, Судар...

Први немачки Евангелички храм је био у стамбеној кући у Војвођанској улици (некадашња продавница Борово). Други је саграђен 1898. и исти је порушен 1947. после протеривања Немаца из Пивница. Храм се налазио на углу улице Петра Драпшина и Војвођанске и био је специфичан по томе што је имао дрвени звоник. Такође се у Пивницама налази и немачко гробље које се данас налази у веома лошем стању.

Пивничани су учествовали у организацији и раду Велике народне скупштине одржане у Новом Саду 1918. где су као делегати из Пивница учествовали Срби - Пера Црњански и Новак Челић; као и Словаци - Ђуро Славик, Јанко Валенћик и Михал Шустер. У селу је те године у метежу по пропасти Аустроугарске био формиран и српско-словачки Народни одбор (24 члана) који је преузео власт у месту и активно учествовао у спровођењу одлука Велике народне скупштине. Одбором је председавао Алекса Дорошки.

После Првог светског рата се из Пивница одселило неколико словачких породица у Чехословачку (махом породице интелектуалаца и занатлија).

У Другом светском рату је погинуло 67 становника Пивница српске, словачке, ромске и јеврејске националности као и 21 становник немачке националности (погинули као припадниоци немачких оружаних снага). Крајем Другог светског рата и непосредно после другог светског рата 7 становника Пивница је осуђено на смртну казну и стрељано као припадници мађарских, немачких и усташких оружаних формација због ратних злочина који су починили према цивилном становништву у Срему(на подручју западног Срема) и јужној Бачкој (учесници у рацији 1942).

После Другог светског рата (1946—48) се из Пивница у тадашњу Чехословачку оделило близу 20 словачких породица.

Оно по чему Пивнице знају у целој бившој Југославији, свакако је чувени „пивнички сир„ који се некада овде производио. Почетак рада Млекаре у Пивницама датира од 1928. када је млекара основана од стране чланова - произвођача млека тадашње „Кредитне задруге„ у Пивницама. Својим првобитним обликом и технологијом млекара је радила самостално до 1952. а онда је припојена Земљорадничкој задрузи у Пивницама.

Изградњом нове млекаре почиње ново поглавље њеног постојања и од тада ради као погон Земљорадничке задруге а на тржишту наступа под називом предузећа „Зденка„ из Великих Зденаца што је проистекло из уговора о пословно техничкој сарадњи између Задруге и поменутог предузећа. Сарадња је трајала од 1969. до 1979. и истеком уговора је престала.

Млекара је била технолошки концептирана као произвођач сирева и маслаца као нуспроизвода. Стечено искуство је резултирало производњом познатог „Пивничког„ и „Новог пивничког„ сира и маслаца који су на тржишту били препознатљиви по свом квалитету. Годишње је млекара прерађивала око 7.000.000 литара млека од чега се добијало 700 тона сирева и око 30 тона маслаца. Пивничка млекара је 1998. ушла у интеграциони процес са АД „Новосадском млекаром„ из Новог Сада.

Након приватизације и продаје Салфорду - 2012. затворени су и Новосадска млекара и Пивничка млекара као њен део. Део запослених у млекари пребачен је у Oyačku млекару која је такође угашена. Сељаци у Пивницама су продали и поклали краве и данас више нема правог „Пивничког сира„.

Фото: Р. Чобан

Шта сам још видео и чуо у Пивницама? Из једног огласа за продају испред куће научио сам да се јаја на словачком кажу „вајца„ а апотека „лекарен„. Продавачица у киоску ставила је упозорење да се бициклисти не примичу са својим двоточкашима како јој не би „кварили новине„. Испред православне цркве налази се крст који су 1900. подигли Ђука Теодоровић и његова супруга Јелена, рођена Дунђерски а обновио га и ограду око њега 2019. поставио Будимир Драгичевић. У центру села налази се и Ватрогасни дом са изложеним ватрогасним колима.

Фото: Р. Чобан

У Основној школи „18. октобар„ настава се одвија на словачком и српском језику. Како су протеклих година због великог досељавања Рома из околних насеља као и из иностранства (у питању су Роми који су депортовани из земаља чланица ЕУ), већина деце у одељењима на српском данас су мали Роми. Из тог разлога један број родитеља чија деца похађају наставу на српском пребацио их је у Основну школу „Браћа Новаков„ у Деспотову.

н Роберт Чобан

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести