Моја једносатна тура коју често практикујем - иде преко Моста Дуга, испод Тврђаве, кроз Рибњак, Каменички парк, поред Дворца Карачоњи-Марцибањи до чарде Сремац па кроз Сремску Каменицу и шуму на Мост Слободе и назад у град. Пре две године сам овом рутом повео амбасадорку Велике Британије и групу запослених у амбасади и прилично их изморио, мада се мени ово чини као „лагана тура”.
Дакле, идем уз подножје Петроварадинске тврђаве, испод отвора тунела кроз који је некада пролазио воз и ишао на Мост Франца Јозефа. Ту ће за коју годину стајати бициклистичко-пешачки мост који водити у тунел а одатле лифтом до платоа Тврђаве што ће бити једна од најзначајнијих инвестиција у туристичку инфраструктуру Новог Сада.
Настављам даље, са леве стране се појављује ресторан „Балкан Експрес 021” који се налази на месту где је још 1705. постојала прва пивара на територији данашње Србије. Приликом радова у подруму објекта пронађене су старе „ледаре” у којима се пиво одлагало.
Возим даље и уз благи успон стижем до места на којем се одваја пут за Рибњак доњи. Нижу се куће са погледом на Дунав, неке од њих веома лепо и укусно дизајниране са уређеним баштама, неке пак на ивици кича и неукуса. Једна од најстаријих, подигнута је 1928. у време када су богатији Новосађани почели да „освајају” овај део дунавске обале. Недавно је променила власника који је подигао високу ограду али није дирао сам објекат на чијој фасади и даље стоји натпис „Вила Катинка”. Мало је података о њеним првим власницима али је сасвим могуће да су били Јевреји пошто у фасадној пластици доминира мотив Давидове шестокраке звезде. Скривена у бујној вегетацији са стране пута супротне од Дунава налази се једна стара чесма. У камену су уклесане године 1702. и 1936. Прва вероватно означава годину када је чесма први пут направљена на месту овог извора а друга када је сазидана камена оплата око врела. Вода се чини чиста и добра за пиће.
Настављамо даље поред виле са тениским тереном која излази на саму обалу Дунава и стижемо до последње куће у том низу. За разлику од осталих на Рибњаку она је мала, скромна, уредно обојена у плаву и белу боју, са пуно украса у дворишту, такође обојених у плаво и бело. У њој живи једна ромска породица која нам је пре пар година прискочила у помоћ када сам ту пролазио са ћеркама па је једна од њих пала и подерала колено…
Пролазимо испод моста и улазимо у Каменички парк, некада башту Дворца Марцибањи-Карачоњи. Пре неколико година Град Нови Сад и Покрајинска влада заједничким напором уредили су Каменички парк, поставили стубове са светлима на соларно напајање, нове клупе, салетле, стазе, уредили језерце на улазу у парк... Када идете доњим путем у Каменичком парку врло брзо ћете са десне стране угледати сфингу која ту стоји још од 1834. У међувремену неко јој је „одсекао” главу (која је нестала) и „задњи део” који лежи пар метара даље. Приликом уређења парка постављена је инфо-табла али ће санација саме скулптуре сфинге очигледно морати да сачека нека боља времена.
Каменички парк је настао у периоду од 1834. до 1836. по узору на енглеске пејзажне вртове око дворца породице Марцибањи. Дворац је првобитно био у власништву фамилије Марцибањи де Пухо, а удајом грофице Марије Марцибањи за грофа Гвида Карачоњија, као мираз је предат породици Карачоњи. Легенда каже да је Гвидо Карачоњи био смртно заљубљен у Марију Марцибањи, а с обзиром на то да је она волела бечки друштвени живот, млади Карачоњи је одлучио да јој у Каменици, поред породичног двора направи бечки угођај, односно парк у коме ће се одмарати од балова и дугих путовања по Баварској.
Скулптуре у парку датирају из времена настанка парка и свакако је најпознатији скуп стубова који називају ‘Пентагон’ или „Пет глава”, а уствари њихова оригинални назив је ‘Брежуљак ружа’. Наиме, он се налази на централном видиковцу, односно брежуљку парка, и представљена је у виду пет стубова, односно камених постамената са ликовима римских војника, а могуће је да представљају ликове породице Карачоњи. Данас су преостала четири стуба, а са старих фотографија парка да се закључити да су стубови били украшени ружама које је гроф посадио као знак љубави према грофици. Поред „Пет глава” и „Сфинге” у парку још постоји прилично оштећена камена „Лежећа девојка” а нека су га красиле и скулптуре „Адам и Ева” и „Помпејски стуб”.
Посебност Каменичког парка је и богатство биљног света. Током његовог настајања, у парк су донете бројне егзотичне врсте из целе Европе, али већина није опстала до данашњих дана па данас парком доминирају листопадне врсте дрвећа. Каменички парк уједно има и има најбројнију вегетацију у Новом Саду и богатство дендрофлоре броји преко 16.000 комада стабала, где је јавор најзаступљенија врста. Од 1991. дворац породица Марцибањи и Карачоњи са делом парка заштићен је као просторна културно-историјска целина од великог значаја, а од 2008. Каменички парк је под заштитом као природно добро 3. категорије.
Сам дворац је грађен од 1797. до 1811. и јединствен је по томе што је једини или један од ретких класицистичких двораца чија основа није симетрична.
Све је почело давне 1745. када је генерал барон Офелн одлучио да пренесе седиште свог имања из Карловаца у Каменицу. Већ 1758. је газдинство преузео гроф Леринц Марцинбањи и следеће године себи направио мали летњиковац. Он је дошао у Каменицу да би унапредио виноградарство у свеже ослобођеном Срему, који је некада био познати вински регион, али је у време османске власти виногадарство било забрањено и готово заборављено. Гроф Марцибањи је хтео да донесе нова искуства из Мађарске, касније ће на овом месту саградити и мали дворац. Они су били пореклом из града Пухова из Чешке, а познати члан Ливијус Марцибањи је већ имао своје имање у другом виноградарском средишту, Чоки. Тамо су Марцибањијеви такође имали дворац. Средином 19. века се гроф Гвидо Карачоњи из Беодре (данашњег Новог Милошева у Банату) оженио грофицом Маријом Марцибањи и у мираз добио овај дворац. То се догодило 1836. и Карачоњи долази „на готово“, имајући у виду да су Марцибањијеви већ толико развили виноградарство да су извозили вина и у Пешту и Беч. Мартон Марцибањи је 1810. године већ извршио једну обнову дворца, повећање парка и баште. Иако је Мартон умро већ 1834. године, он је заправо заслужан за данашњи изглед дворца, будући да га је профилисао као монументалну једноспратну грађевину. Мартона наслеђује малолетни Ливијус, али он је премлад да се бави имањем, те се његова сестра Марија удаје за поменутог Гвида, и дворац прелази у власништво Карачоњијевих.
Гвидов син, гроф Еуген Карачоњи био је последњи власник дворца, који је 1920. са новом државом национализован, и постао државна својина.
И данас изнад улаза постоји плоча на којој пише да је дворац саградила племићка породица Марцибањи де Пухо, као и породични грб на североисточној страни. У овом дворцу је боравио шпански краљ Филип...
Током 1938. године Друштво љубитеља Фрушке горе је указало градским властима на значај Каменичког парка за здравље Новосађана, тако да га Град откупљује од дотадашњих власника и он постаје народни парк.
Новосадски Ромео и Јулија
Мало ниже од ресторана “Балкан експрес 021” на обали Дунава крије се једна легенда о новосадском Ромеу и Јулији. Наиме, реч је о љубави између Саре Леви из Петроварадинског шанца и хазбуршког официра Јохана Печнера који је становао у Подграђу Тврђаве. Срели су се овде где је била лука, где су пристизали бродови.
У то време у Подграђу тврђаве смели су да живе само католици док су православци (Срби, Грци, Цинцари...) и Јевреји живели у Петроварадинском шанцу који ће 1748. добити статус града и име Нови Сад.
Сара је била Јеврејка, а Јохан католик па је та љубав била тешко остварива, а поред тога она је била обећана другом. Како је реч о 1716. спремала се велика битка на Везирцу и долазак турске војске. Тада се истовремено догодила и велика поплава, те је Сара отишла ка Ченеју где је њена продица имала салаш. Отац јој се бавио трговином и није боравио у то време на салашу. Сара је имала два брата, старијег и млађег. Млађи Сарин брат се разболео, а официр Печнер који је послат на салаш да види шта се дешава, помогао је у његовом оздрављењу. Када је њен отац чуо за то, допустио је да се виђају. Међутим, зли језици су учинили своје па је то виђање прекинуто, али пре тога официр је новосадској Јулији поклонио ципеле.
Како се битка приближавала тако се турска војска све више ближила Тврђави. Сарин отац, брат али и вољени Јохан, су страдали од турске руке. Када је то сазнала, Сара је отишла на обалу Дунава, недалеко од места где се ресторан “Балкан експрес 021” налази, изула ципеле које је добила од официра и скочила у Дунав. Легенда каже, да нико од пецароша не може ту да пеца, јер се власи плаве Сарине косе уплићу у струне и мреже риболоваца. И заиста, на овом потезу, пецароша нема.
Дворац је данас у закупу Вода Војводине, до 2050. године, а ту су и РХМЗ и Документациони центар „Никола Мирков“.
Сам дворац данас је у солидном стању ако се изузме фасада која је ишарана графитима. Постоје идеје се Воде Војводине иселе на неку адекватнију и мање ексклузивну локацију и пре истека уговора а да Град уреди дворац и његову околину и претвори га у мултифункционални центар са културним али и туристичким и угоститељским садржајима.
Текст и фото: Роберт Чобан
