Док пролазим испод бетонског железничког моста преко њега тутњи композиција воза који хита из Новог Сада ка другој страни канала.
Изненађује фантастичан биодиверзитет канала који је на многим местима у Бачкој и Банату доста загађен али не и овде: лабудови, разне друге птице, жабе, локвањи, трска, пољско цвеће, све је прилично чисто... Чујем да власници "Петроленда" у Бачком Петровцу имају план да заједно са локалном самоуправом ове општине уз целу дужину канала направе бициклистичку стазу како би Новосађани и на овај начин у летњим месецима могли да дођу до овог аква-парка.
После полусатне вожње од Новог Сада Када кроз крошње дрвећа са леве стране канала указује торањ Калвинистичке цркве, сад знате да сте стигли и да је близу мост којим прелазите у Руменку.
У Руменки има пуно старих кућа са очуваним фасадама, на многима је и кућни број део оригиналне фасадне пластике што нисам сретао у другим селима Војводине. На неким кућама налази се калвинистичка звезда која упућује на верску припадност власника.
Постоји више легенди о настанку имена Руменка, односно у првобитном облику - Пирош. Једна легенда говори о томе да су поља око Руменке била пуна булки и да се цела околина тадашњег насеља црвенила од боје тог цвета.
Друга легенда каже да је око Руменке било много трске, пошто је било мочварно земљиште и да се небо црвенило од пламена када су мештани спаљивали трску желећи да прошире обрадиве површине.
По мађарским историчарима, место је добило назив по ћерки Светог Ладислава Првог која се звала Пирошка. Она се у 12. веку удала за византијског цара Јована Другог Комнина и прешла у православље добивши име Ирина. У византијској историјографији позната је као Ирина Угарска (1088—1134) и била је мајка чувеног византијског цара Манојла Комнина. По мађарским подацима из 12. века, Пирошка је често путовала у Цариград и за време путовања се одмарала на краљевском имању које се налазило на територији данашње Руменке и звало се Пирошка-мајор. Касније су ову територију почели да називају Пирош.
Насељавање Срба у Руменку почело је током Велике сеобе, тачније 1696. у време владавине цара Леополда.
Према мађарским изворима, припаднике овог народа је католички епископ из Егера, Карољ Естерхази око 1774. протерао из ових места јер су били калвинисти. Житељи ових пет места населили су се у округ Хајду и основали место под називом Тететлен. Они су у овом месту веома тешко живели јер је било мало обрадивих површина, а број становника је био велик те се услед тога јавила глад и разне епидемије. У том месту они су живели 12 година пре свог коначног пресељења у Руменку.
Црква у Руменки је посвећена Светим апостолима Петру и Павлу подигнута је 1704. и један је од најстаријих барокних православних храмова у Војводини. Свештеник благог осмеха отпоздравља: "Бог помогао!" док ради у башти око цркве.
Иконостас у храму су изрезбарили Јосиф Кистнер и Јосиф Лукић, а осликао га је Павле Симић 1859. који је аутор и зидних слика на своду. Припадник класицизма, Симић се код религиозних представа определило за принципе назаренског сликарства. Остатак живописа опширног иконографског програма извео је непознат аутор…
Годинама сам долазећи из Бача за Нови Сад пролазио поред Гложана, гледао сам само малу цркву на рубу села, а да никада у њега нисам ушао. Када скренете са главног пута урањате у један нови свет - место од око 2.000 становника насељено већином Словацима (87%), чисто и уредно као и друга војвођанска села у којима већину чини овај вредан и скроман свет.
Нису вам ни кола дали?
Хватам се за кваку капије Калвинистичке цркве, закључана је. Одмичем се и фотографишем. Из дворишта парохијског дома стижу двојица средовечних мушкараца: "Јел можемо некако помоћи?". Кажем да радим серију репортажа "Бициклом кроз Војводину" за "Дневник". Док откључава цркву, Атила ми каже: "Бициклом? Нису вам ни кола дали?" Показује ми несвакидашњу унутрашњост - клупе су са свих страна окренуте ка средини храма где се налази свештеник (у Руменки је то жена!); са леве стране су жене, са десне мушкарци, у средини чланови Црквеног одбора. Размењујемо бројеве да им јавим кад изађе репортажа. Нуде ме да им се придружим на пићу али сам морао да се захвалим јер сам журио даље.
Гложан се 1690. помиње као насељена пустара а 1703. насеље је припадало футошком газдинству. Према попису православних парохија из 1733. види се да Гложан постоји - има 95 српских домова које опслужују два православна свештеника: Стефан Крестић и Петар Радивојевић. Средином 18. века у село се досељавају и Словаци, протестанти. Колера и пожари су утицали на бројност становника Гложана. Услови у каквим су живели поданици на грофовском имању нису били лаки, те су многи Словаци из Гложана отишли у друга места у потрази за бољим животом.
Крајем 18. и почетком 19. века, словачки становници, иако сиромашни кметови - својим вредним радом су се залагали за развој и унапређење своје евангелистичке цркве, просвете и културе у селу. Први учитељ је био њихов скроман и пожртвован суграђанин Јозеф Свобода. На духовном уздизању словачког и српског народа радиле су две цркве: евангелистичка и православна које и данас постоје у селу. Православна црква у Гложану је саграђена 1839., унутрашњост је скромно уређена, иконописи немају већу уметничку вредност, једина вреднија икона је поклон Петра Василића из Чиба из 1856. Црква је посвећена Јовану Крститељу.
Гложан је место једног од највећих фестивала словачке културе на свету. Фестивал фолклорних, музичких и певачких ансамбала „Танцуј, танцуј“ основан је на иницијативу Културно-уметничког друштва „Једнота“ ("Јединство") из Гложана и овдашње месне заједнице. Фестивал је рођен 5. априла 1970. Концерти се организују у амфитеатру који има више седишта него Гложан становника – 2.600. Пратећи програм фестивала чине етно-изложбе, сликарске изложбе, а у последњих неколико година организују се и такмичења за риболовце, ловце и шахисте. Свих ових година дана на Фестивалу је учествовало више од 40.000 учесника.
Возим се између кућа свеже окречених у живе словачке боје, испред сваке је неко дрво, често се фасада једва и види. Посебну атракцију у словачким селима представљају куће са фасадама украшеним керамичким плочицама. У овим селима имена улица углавном нису мењана у протеклих 30 година: Маршала Тита, Масарикова, Партизанска, Ослободилачка, Јожефа Марчока..називи су углавном везани за словачку националну историју и југословенске "револуционарне тековине". У центру села је и споменик мештанима страдалим у НОБ-у. Док се возим Масариковом у правцу чувеног ресторана "Студња" у којем ћу уживати у словачким специјалитетима - испред једне куће затичем баку на клупи, у словачкој народној ношњи, али не у живим бојама већ у црнини какву носе само удовице. Призор какав се некада често виђао по војвођанским селима. Данас је, на жалост, редак јер већина старих време проводи уз ТВ-апарате пратећи теленовеле или ријалити програме.
"Студња" је један од оних ресторана због којих људи из Београда и остатка Србије радо долазе у Војводину за викенд. Мушкатле у прозорима, свеже покошена трава, лепо уређено вештачко језеро поред терасе... Унутра, на у бело окреченом шанку исписани су стихови једне од најпознатијих словачких песама: "Танцуј, танцуј, викруцај". Клупа на којој седим осликана је словачким фолклорним мотивима, потписана је народна уметница Ана Червена из Бачког Петровца 1998.
А на асталу: љути словачки кулен праћен љутим перкелтом са тестом, све заливено домаћим црним вином, ручак по цени кафе и цеђене поморанџе у неком дорћолском кафеу.
Роберт Чобан
