Од верских заједница своје карактеристично облачење сачувале су још и жене из Назаренске цркве.
Селенча је једно од тих словачких села у којима добар део жена и даље у свакодневном животу користи народне ношње. Ми у Улици ЈНА у Бачу виђали смо их редовно како из правца Селенче долазе на пијацу или на недељну вечерњу мису у Фрањевачки самостан.
Испред свеже, у жуто окречене римокатоличке Цркве Пресвето Тројство дочекује нас жупник Синишта Тумбас Локетић. Рођен је 1987. у Суботици и пре постављења у жупу у Селенчи није говорио ни реч словачког језика. За свега пар месеци научио је тако добро, да га данас, кажу, говори боље од многих рођених Словака.
Жупник Синиша страствени јер ски-бордер па му је једна од фотографија на Фејсбук профилу управо у скијашкој опреми а централна фотографија је поглед са жичаре на снегом завејану стазу. Прича нам да недељно на мисама у цркви буде око 500 људи, што је трећина од укупне католичке популације села што је далеко најбоља статистика ако се пореди са већином других села у Војводини у којима у храмове (православне, католичке, протестантске...) на недељна богослужења у просеку долази тек тридесетак верника.
Жупа у Селенчи је основана 1788. а до тада је била филијала Бача. Црква је подигнута 1795. а након пожара 1886. је обновљена и проширена. Дуга је 29 метара, широка 11 а „лађа” је висока изнутра 10 метара. Торањ је висок 30 метара, има 4 звона, највеће је 400, а најмање 30 килограма.
Поред евангелика и римокатолика у селу живи и мањи број православаца и припадника других верских заједница, али они немају своју цркву. Пронела се прича и да је Селенча последњих година постала позната по „окултним радњама” па је, наводно, због овдашњих „отпадница од вере”, чак из Ријеке долазио свештеник специјализован за „истеривање демона”. То је тема о којој, међутим, нико у селу не жели да говори за медије па читаву ствар треба узети са резервом…
Стижемо до Основне школе „Јан Колар” која се налази у згради из 1962. око које се налазе парк и спортски терени. Историјат школства у овом селу је такође веома богат.
Након што су се доселили на ове просторе Словаци су имали мноштво брига у огранизовању свог живота у новој средини. Упркос томе, њих је од самог почетка занимала и духовна страна битисања. Историјски извори говоре да је већи део колониста умео да чита и пише. Док нису имали учитеља, децу је читање и писање училе напредне занатлије. Већ првих година по доласку у Селенчу Словацима је наставу држао Јан Долинај, затим школовани човек са презименом Фабри. Поред тога, обојица су као лаици све време вршили богослужења у богомољи. Убрзо након свог доласка, колонисти су написли молбу надбискупу у Калочи да им се дозволи изградња храма, који би им истовремено служио и као учионица за децу. Уједно су тражили да им се дозволи позивање учитеља, што им је касније и одобрено.
Власник етно-куће у Селенчи је Јан Чапеља, а саградио ју је његов прадеда још 1914. Оно што је карактеристично за ову кућу и што је чини упечатљивом је то што на њој преовладава плава боја која је традиционално обележје словачке културе.
У собама које су богато опремљене можете видети стари аутентични намештај и покућство. На једном од ормара пише „Зуза Частван”. Својевремено ми је Павел Сурови објаснио да су овакве „персонализовано” ормаре девојке доносиле као мираз приликом удаје. Стара зидана пећ која се налази у унутрашњости куће карактеристична за доба у којој је кућа саграђена, привлачи љубитеље овог културног здања. У орманима се налазе примери богате словачке ношње. Зидови су украшени старим сликама и украсним тањирима… На полицама се налазе књиге из давне прошлости. У дворишту и економском делу куће могу се видети предмети коришћени за обраду земље, али и у свакодневном животу.
Крај Првог светског рата донео је нове границе и ова је област припала Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Школство је потпало под надлежност државе. Деца, међутим и даље наставу похађају подељена према вероисповести а евиденција се, још и школске 1918/1919. води на мађарском. Тек од школске 1919/1920. године почиње употреба српског и словачког језика у школској евиденцији.
Десет година касније државне су власти наредиле да се деца споје и да школу похађају заједно без обзира на конфесионалну припадност. Против оваквог наређења протестовали су како родитељи тако и црква, због чега су већ школске 1932/33. године деца поново раздвојена. Томе је допринео тадашњи посланик, који је интервенисао на захтев црквених представника и у свом је образложењу навео да „деца до школе треба да пешаче преко три километара” (иначе, читаво је село краће од 2 км). Неки учитељи су против одлуке поновне поделе деце протестовали, међутим неуспешно. После Другог светског рата ученици обе вероисповести иду у исту школу која од 1961. носи име по великом словачком песнику Јану Колару.
Ана Валент, наш водич кроз Селенчу у школи иначе предаје евангелистичку веронауку. Показује нам учионице и ходнике који су прекривени „матурским таблоима”. Не неким таблоима из ранијих година ученици су у народним ношњама а занимљиво је видети и како су се током деценија мењали стилови у дизајну али и облачењу и фризурама матураната.
Професор музике и солфеђа у овој школи је у целој Војводини па и шире познати Јурај Суђи, оснивач Камерног хора „Звони”.
Камерни хор „Звони” настао је од мале групе људи која се окупљала уз клавир у једној собици, да би своје вечери испунили задовољством које ствара музика. Певали су тек онако, да прође време: једногласно, двогласно, трогласно, четворогласно; четворо, петоро, затим осморо а сада их има више од двадесеторо. Учитељ (како Суђија у Селенчи зову) је временом окупио лепу групу певача.
1993. на прослави 235. година од доласка Словака у Селенчу „Звони” су наступали као вокало-инструментална група. Међутим, њихова је жеља била да постану камерни хор. Све чешће су певали песме од Мокрањца, Вердија, Моцарта, Трнавског, све су више изводили текстове Андреја Сладковича, Хвјездослава, али и песме свог диригента Јураја Суђија, које обогаћују музичко стваралаштво Словака у Војводини. Камерни хор „Звони” је најпре радио под окриљем Културно-уметничког друштва “Јан Колар” у Селенчи, а од 1998. „Звони” су самостална уметничка група.
За разлику од њихових земљака у Ковачици, Бачком Петровцу или Старој Пазови, Словаци у Селенчи нису надалеко познати по ликовној сцени. Одавде није кренула ниједна светски позната звезда попут Зузане Халупове, Зуске Медвеђове или Мире Бртке, али то не значи да у селу нема талената.
Ликовна уметност у Селенчи је првобитно настајала као народно стваралаштво. У прошлости су прилику за испољавање свог талента имале, пре свега, занатлије, али су и остали житељи Селенче изражавали свој уметнички дар украшавањем својих кућа и улепшавањем животне средине. У осликавању кућа користила се словачка народна орнаментика. Грађевинари су користили разне врсте рељефа које су онда домаћини осликавали. Овакви пластични украси јављали су се, пре свега, око прозора. Украсна орнаментика користила се и у уређењу кућа. Украшавала су се огњишта и зидови. Уз помоћ калупа, сликали су се разни цветни мотиви богатог колорита. Орнаментима су се украшавали и дрвени сандуци и гардеробери а жене су их користиле и за осликавање тањира, разних ћупова и флаша. Неки су покушавали да у току дугих зимских вечери сликају угљем на папиру. Било је талентованих људи који би из досаде насликали праве слике, али их никада нису јавно излагали. Покушавали су да од кутија праве куће и катедрале, или да од лима направе неки украсни предмет. Веће уметничке амбиције, међутим, нису имали.
Од становника Селенче као први за уметнички пут одлучио се Владимир Года, рођен 1940. Основну школу завршио је у родном селу а гимназију у Oyacima. Студирао је на Ликовној академији у Загребу, али је пред сам крај студије напустио. У свом стваралаштву користио је многе технике: уљане боје, темпере, пастел, оловку и туш. Најчешће је сликао портрете људи, али и мртву природу, сеоске мотиве и актове. Излагао је у Бачу, Новом Саду и Загребу. Насликао је око 150 слика. После тешке болести умро је 1989. у Селенчи.
Многи се становници Селенче и данас са љубављу баве ликовном уметношћу, међутим, не излажу јавно своје радове. Наведимо само неке од њих: Јурај Беређи старији, Јурај Беређи млађи, Данијела Болф, Павел Шимоњи, Марија Колекова, Лидија Годова, Крстина Кањова, Илона Фачарова, Штефан Ичик, Јарослав Пецњик, Марија Трусинова, Штефан Липтак, Јармила Татљакова, Ондреј Боцка, Ана Крначова, Ана Пољакова, Јан Рожнаји, Марија Склабинска, Павел Фађош, Зузана Гашпаровска, Павел Мандач...
Пре одласка из овог јединственог села - обилазимо вештачко језеро претворено у праву малу оазу природе у којој по зеленој површини воде пливају дивље патке и лабудови. Зову га Џајиним језером, по надимку Ђуре Боцке, власника „Слована” који га је са својим запосленима направио као још један доказ да вредне и сложне руке могу све. Ако је то „све” још у родном селу а не у неком од великих градова у који се већина успешних сели - онда је подвиг још значајнији.
Роберт Чобан
