Прво име фудбалског клуба било је КСК (Каменички спортски клуб), да би десетак година касније клуб променио име у Фрушкогорац. Своје прве утакмице Фрушкогорац играо је на терену у Каменичком парку да би 1975. године прешао на ново игралиште које је и данас дом фудбалера Фрушкогорца. Између стазе и Дунава проћи ћете поред једног бетонског бункера за који се веже занимљива анегдота из априла 1941. с почетка Другог светског рата.
„По причи Попова, касније пензионисаног мајора ЈНА, у мали бетонски бункер увукао се војник са шлемом на глави, стао мирно испред официра и рапортирао: ‘Господине капетане, јављају нам из Каменице да су немачке трупе већ заузеле место и да претходнице крећу ка Петроварадину!’ Тада капетан прве класе Светозар Попов хитно позива своја два официра, одржан је кратак састанак, и донета је одлука да се сруше мостови који спајају Нови Сад са сремском страном. Експлозив и мине били су постављени десетак дана пре дизања мостова у ваздух а чекало се само наређење више команде да Попов изда наредбу и да официри окрену прекидач. ‘Нареди трубачу да свира...брзо, јако!’ Било је тачно 23.45 часова 11. априла 1941. Звук трубе био је уговорени знак за дежурне на мостовима да се одмах повуку а већ су се чули звуци моторизованих јединица немачке војске која се већ приближавала узвишици испред Петроварадинске тврђаве, званој Транџамент. Попов се окреће официру покрај њега и наређује да се одмах трчи у тунел и да се активирају мине. Одједном високи пламен раздире мрак априлске ноћи, сукну у небо јарко црвена светлост и Нови Сад је осветљен као у по бела дана, а онда страховита експлозија. Около лете гвоздени делови моста и бетонских стубова, а прозори на околним кућама су су попуцали од детонације!”, пише Зоран Кнежев у књизи „Нови Сад - приче из прошлости”…
На крају пешачке стазе стижете и до мостића којим прелазите преко Каменичког потока десне притоке Дунава. Каменички поток, дуг око 4 километра извире у Поповици на 222 метра надморске висине. Ту са десне стране, одмах поред православне цркве, у делу Карађорђеве улице који има само леву страну - налазе се две занимљиве куће. Зову их „Две сестре”. Обе су грађене 1797. у време док је још постојала Млетачка република а Малтом су још владали Крсташи док и једнима и другима Наполеон није „стао за врат”. Обе куће имају раскошну барокну фасаду али је лева свеже окрећена у жуту боју и боље одржавана а десна прилично запуштена. У врху фасаде у обе куће налази се симбол масона али и градитеља - пирамида. У тој левој кући одрастао је Радивој Симоновић. На фасади је табла која нам открива да је реч о „лекару и заслужном планинару”. Таблу су 1952, две године после Симоновићеве смрти подигли Планинари Војводине.
Иначе, Радивој Симоновић је рођен у оближњим Лединцима 1858. а родитељи му се врло брзо досељавају у Сремску Каменицу. Студирао је медицину на Универзитету у Бечу. Тамо је био члан Српског академског друштва „Зора” у којем је активан. Лекар, етнограф, географ, историчар, филолог и социолог, неуморни путник и истраживач, фотограф и утемељивач планинарства у нас, здравствени просветитељ и народни добротвор, „Сомборски Русо” како га, због интелектуалне знатижеље и спознаја, прозвао Јован Скерлић.
Радивој је у Сомбор дошао 1896. године, где се и упокојио 1950. године. Лаза Костић и Радивој другују деценију, нарочито у Сомбору. Покренуо је након Лазине смрти, 1912. године Симоновић едицију у Сомбору: „Др Лаза Костић - његов живот и рад”, а године 1978. штампана је у Сомбору обимна књига Симоновићевих одабраних текстова „Човек изнад свега”, које је приредио (и предговор написао) др Стојан Бербер, лекар и књижевник.
Један је од састављача Меморандума о Бајском троуглу који је по завршетку Првог светског рата упућен Међународној комисији у Паризу, за утврђивање југословенско-мађарске границе. Најближи пријатељ и лекар др Лазе Костића, пријатељ и сарадник Јована Цвијића, коме је, пре свега фотографијама, оплемењивао научна, али и издања француских, немачких и мађарских научних лексикона, а као сарадник дао је велики допринос издањима Матице српске и других листова и часописа.
Доктор Симоновић се много бавио писањем стручно-историјских радова и књига за народ. Штампао је 1898. у Панчеву књигу „Куга у Срему 1795. и 1796”. Исте, 1898. издао је у Новом Саду стручно медицинско дело: „Јектика-сучија, туберкулоза и скрофулоза”. Објављивао је у међуратном времену, бројне историографске чланке у Гласнику Историјског друштва у Сомбору. Био је мајстор уметничке фотографије. Општа болница у Сомбору носи његово име као и један Планинарски дом на Фрушкој гори а у Сомбору постоји и Кућа Радивоја Симоновића.
Српска православна црква у Сремској Каменици подигнута је у периоду од 1737. до 1758. под заштитом је државе као споменик културе.
Посвећена је Рођењу Пресвете Богородице а изграђена у духу српске традиционалне архитектуре са елементима барока. Уз западно прочеље дозидан је средином 18. века камени троспратни звоник са тремом и барокном капом. Првобитни иконостас из 1753. као и живопис у полукалоти апсиде и своду наоса (1754) осликали су Јов Василијевич и Василије Остојић. Олтарска преграда, резбарски рад Марка Вујатовића 1797. декорисана је у барокном маниру. Иконостас с краја 18. века, остварио је 1802. Стефан Гавриловић. На централном месту, одмах испод крста налази се приказ „Свевидећег ока” у средини пирамиде, не тако чест симбол на православним иконостасима...
Настављам даље и стижем до споменика палим борцима НОР-а 1941-1945. подигнутом 1954. Реч је о масивном стубу са зиданом подлогом и великом црном мермерном таблом на којој пише: „Ви нисте узалуд пали дивни јунаци! Имена ваша светле пред нама као бодрени знаци. Неуништиво срце ваше над нама бдије дајући нашим срцима снагу челика. Уз сваког живог стражара по један мртви бдије…„
Иначе, историја Сремске Каменице вуче до далеко у прошлост. Пре 2.300 година овим простором су владали готово 2 века, ратоборни Трибали, моћно Илирско племе. Међутим пре 2.100 година, привучени лепотом сремских брежуљака, ливада и шума, келтско племе Скордисци, боље организовани и дисциплинованији, поразили су Трибале и заузели овај крај.
Сто година касније, пре 20 векова, Скордисци су поражени од Римљана, који су успоставили војне логоре на десној обали Дунава да би заштитили северне границе своје империје од упада варвара који су надирали са севера, из мочвара и ритова простране Панонске низије. Тако су Римљани између Петроварадина и Сремске Каменице подигли велики војни логор и тврђаву ‘Кузум’.
Први сигурнији податак о Каменици, као насељу, потиче из прве половине 13. века. Она се тада у даровници угарског краља Беле Четвртог, која носи датум 8. јул 1237. назива ‘Villa Kamanec‘. Том даровницом се Сремска Каменица као конфисковани посед дарује манастиру у Укурду, који се тада називао Белафонс, а данас Петроварадин. Од 14-ог века па све до почетка 16. века, Сремска Каменица је била знаменита подунавска варошица у којој су цветали занати, трговина и култура. Хуситски свештеници Валентин и Тома су 1441. у Сремској Каменици завршили превод Светог писма на мађарски. Ово је први целовити превод Библије на мађарски језик познат и као “Хуситска Библија”.
Најтеже дане у својој историји, Сремска Каменица је преживела у Турском освајачком походу. Први пут су Турци наишли 1520. када су разорили многа сремска места, међу којима и Сремску Каменицу. 1526. после крвавих борби по Јужној Угарској пао је у турске руке и тврди Петроварадин. Тих дана Каменица је поново тешко страдала. Турци су је до темеља разорили и попалили. У записима који говоре о овој пропасти места, каже се да су Турци том приликом просули 7.000 бачви вина, те је оно по Каменици текло као поток, местимично дубок до колена...
После турске најезде, древна Сремска Каменица је опустела. На месту богате и знамените варошице, лежале су рушевине и паљевине. Од 1526. када је пала под турску власт, до 1687. Каманец припада Варадинској нахији.
Од 1702. године аустријске власти Каманец, отет од Турака, називају Камениц. После 25 година током којих је Каменицом владала аустријска Дворска комора, 1728. она постаје власништво генерал-барона Ифелина и тако остаје све до 1750. када властелинство опет мења власништво и прелази у посед грофа Марцибањија и његовог зета Карачоњија.
Од успостављања цивилне управе у крајевима освојеним од Турака за време Аустроугарске монархије Сремска Каменица има своју општину, која као таква остаје све до 1955. када је припојена општини Петроварадин при којој је била свега две године, после чега бива припојена општини Нови Сад.
У другом наставку репортаже из Сремске Каменице биће више речи о римокатоличкој Цркви Св. Крижа, кући у којој је живео Јован Јовановић Змај, православном и римокатоличком гробљу и ономе што је остало од комплекса Енглеско-југословенске дечије болнице.
Током Првог светског рата као и у многим другим местима у Војводини аустроугарске војне власти су 1917. одузеле звона са цркви. Остала је забележена дирљива фотографија на којој се виде Каменичани како испраћају звона са своје православне цркве.
Други светски рат донео је Каменичанима још веће муке.
Већ у априлу 1941. када је Каменица заједно са остатком Срема припала НДХ - усташе су отпочеле пљачкање и развлачење покућства из официрских и подофицирских станова, Жандармеријске школе, из Енглеско-југословенске болнице за децу туберкулозних костију као и из многобројних вила и станова Срба, Новосађана, расејаних по каменичким виноградима, затим из Домаћичке школе Краљевског фонда. Усташе су отимале и оно мало ствари, стоке и другог, српским изгнаницима из бачких колонија (досељених у Краљевини СХС 1921) који су се непрегледним масама пешице преко Фрушке горе, повлачиле у правцу својих некадашњих огњишта (највише Лике и Херцеговине) остављајући за собом, гробове деце, стараца и старица, помрлих од умора и глади и злостављања…
Роберт Чобан
