Фета Муслијевић је Горанац и он брине о Католичкој цркви Пресветог Тројства у Светосавској бр. 4 у Старој Пазови. Откључава нам врата храма и објашњава да недељну мису овде служи жупник из Голубинаца.
Камен темељац за ову цркву благословили су 1908. Карло Павличић, жупник инђијски, Фрањо Вуковић, жупник голубиначки и Јосип Галета, жупник новобановачки, а 11. јула исте године је отпочела градња цркве. Извођење радова преузео је зидарски мајстор Јосип Цимерман из Новог Сланкамена за 20.210 круна и 87 филира. Записи говоре да је импозантна била процесија која је кренула из дворишта Николе Жажинца а у којој је учествовала „сва месна интелигенција која се кретала на место где ће бити благослов камен темељац, где се окупило и много знатижељника иновераца, евангелика”.
Интересује ме зашто се у лустеру на средини цркве налазе нојева јаја, млади попа одговара да је то због веровања да она растерују паукове.
Најстарији запис о православној цркви у Старој Пазови потиче из 1775. а налази се у инвентару, који је сачињен по налогу митрополита Вићентија Јовановића и потписан од Мојсеја Поповића јеромонаха крушедолског. Из њега се сазнаје какав је био намештај и унутрашње уређење цркве. О времену настанка, месту као и спољашњем изгледу тадашње цркве нема података пошто су прве стране записника оштећене. Зна се да је црква поправљена 1782.
Данашња Српска православна црква Светог пророка Илије у Старој Пазови је репрезентативна, монументална неокласицистичка грађевина подигнута 1828. Када је стара црква срушена не зна се. О зидању нове садашње цркве Светог пророка Илије има запис на “Зборнику проповеди” писан руком тадашњег пароха Живојина Свирачевића од 18. јануара 1829. Зидање је почело 25. априла 1827. крст на торањ је подигнут 3. јуна 1828. Пресељење у нову цркву је извршено 18. новембра 1828.
На Ивандан 1900. године Стару Пазову је задесило велико невреме које је оштетило и сам торањ. Тако је 19. јула 1907.године подигнут нови на 4 стуба са новом грађом, покривен бакром, заштићен громобраном, са златним крстом и златном јабуком. Те исте година 23. јула купљена су и два нова звона од стране штедионице велепоседника Николе Петровића…
Испред цркве један монумент новијег датума - реч је о споменику мештанима Старе Пазове страдалим у ратовима деведесетих. Сретали смо оваква обележја широм Војводине и свуда је било највише до десет имена. Овде налазимо више стотина имена погинулих по годинама 1991, 1992, 1993, 1994, 1995, 1996. и 1998. и пет имена 1999. у време рата на Косову и НАТО агресије на СР Југославију. Потресно сведочанство једног времена.
Словачки народни дом је монументална зграда у улици Ћирила и Методија бр. 11. Идеја о изградњи Народног дома који би био место окупљања југословенских Словака и Чеха, настала је 1923. Рад на пољу културе интезивира се након 1928. када су Словаци у Старој Пазови уједињени у евангеличком црквеном сабору изградили Црквено–народни дом, касније назван Словачки народни дом са прелепом салом коју је користила црква, али која је служила за одржавање позоришних представа. У њој је била смештена Словачка народна читаоница, у дому је своје просторије имао и црквени сабор, ту су се одржавали и часови веронауке, увежбавале црквене песме, састајали презбитери …
Овде су своју делатност развијала и словачка друштва - позоришни кружок, сељачки хор, добровољно ватрограсно друштво, спортски клуб „Шћефањик“ и народна школа.
Још једна импозантна зграда везана је за баштину овдашњих Словака. Зграда жупног двора Словачке евангеличке цркве подигнута је 1894. а некада је служила и као дом свештеничке породице, док се данас у њој налази Централни архив словачке евангеличке цркве у Србији. У депоима Централног архива словачке евангеличке цркве налази се богата збирка документарне архивске грађе: рукописа, записника, генеологије, фотографија, периодичне штампе и књига из црквеног живота не само евангеличке већ и других црква на подручју бивше Југославије.
Јеврејско гробље у Старој Пазови налази се одмах уз протестантско и православно. Миливој Ковацевиц ми прича како га повремено чисти и одржава Стеван Кораћ, песник и ентузијаста из Војке.
Тачни датум насељавања Јевреја у Старој Пазови није познат, сматра се да их је било почетком 19. века. Пред сам Други светски рат биле су 54 особе. Била је то мала заједница, тек 28. марта 1903. купили су зграду за синагогу од Катарине Ото, величина поседа била је 9 ари и 41 м2, Била је то скромна зграда која је служила верницима све до маја 1942. године, када су сви Јевреји из Старе Пазове, њих 56 одведени у непознатом правцу и нико од њих се није вратио. У дворишту зграде је био „шактерај” где се клала живина. Шактер је био истовремено и кантор. Била је то филијална „Израелитска богоштовна општина” Јеврејске општине у Земуну, али је имала Јеврејску основну школу са два учитеља, са библиотеком у Јеврејској општини и са спортским клубом „Хакоах”. Позната су имена кантора Вилима Атласа и последњег Хершковића. Зграда је 6. јануара 1949. продата и срушена.
Најстарија књига је из 1583. а у збирци се налази Јеванђеље Светог Марка из периода када су се Словаци досељавали на ове просторе као и песмарице… Занимљиво је да се у архиву налази Нови завет Вука Стефановића Karayića и Стари завет и Псалми Ђуре Даничића као и бројна издања на многим језицима (арамејски, шпански, кинески, италијански, латински, старогрчки….).
Недавно је у Дому културе у Старој Пазови отворена изложба фотографија Павела Суровог из Кисача под провокативним назовим „Корона”. У оквиру НАЛЕД-овог пројекта „Етно мрежа” који промовише кућну радиност жена широм Србије - том приликом су локалне жене, обучене у словачке народне ношње представиле своје рукотворине и традиционална јела попут надлачки, специјалитета од куваног теста посутог орасима или сиром. Питају ме одакле знам словачку песму „Хеј јавор, јавор, јавор зелени”, кажем им да сам одрастао у Бачу поред Селенче а оне ми откривају да је део пазовачких Словака досељен управо из Селенче.
Заједнички живот Срба и Словака у Старој Пазови траје вековима. Још време Османског царства (16-18. века) Пазову су населили Срби. Већ 1730. у Старој Пазови постоји Српска народна основна школа. Они су остали претежно становништво све до краја 18. века. Словаци су се доселили у овај део Срема, тада јужни део Хабзбуршке монархије, после 1760. углавном из средње Словачке. Доселили су се и због сиромаштва али и због Мађара католика, који нису били поборници њихове нове протестантске вере. Немци су се доселили 1791. на простор који је добио име Нова Пазова а тада и Стара Пазова добија своје име. Према последњем попису у Старој Пазови живи 56% Срба, 31% Словака и 13% припадника осталих народа. Сви улични натписи у месту су двојезични - српски и словачки.
У Старој Пазови производи се једна јединствена посластица - чоколада „Србијанка”. Са Емином Даутовићем, власником малог занатског погона који производи „Србијанку” на крају наше туре пијемо кафу у једном од локала у центру места. „Србијанка”, чоколада која има контуре геофрафског облика Србије, чак и рељефе српских планина - постала је прави хит, нарочито међу нашим људима у иностранству а постоји и у верзији са yemom од шљива као пуњењем. Емин, Пазовчанин од оца Бошњака и мајке Хрватице, од скора ожењен Српкињом - права је слика и прилика мултиетничности овог краја.
Емин нам прича да планира отварање продавнице и посластичарнице у центру места, одмах до простора Туристичке организације Стара Пазова па ће тако ова општина поред посластица Николе Гашпаровића из Голубинаца, добити још једну аутентичну „слатку кућу”.
На изласку из Старе Пазове налази се и чувена Кућа фудбала Фудбалског савеза Србије. Овај модеран спортски комплекс је отворен 14. маја 2011. Укупна цена је износила 15 милиона евра. Комплекс је укупне површине од 11,5 хектара, што укључује и 10.000 метара квадратних затвореног простора, и 60.000 метара квадратних отворених терена. Поред фудбалских терена, комплекс има атлетску стазу, хотел, ресторан и теретану. Отварању комплекса 2011. присуствовали су тадашњи председник ФИФА Сеп Блатер, председник УЕФА Мишел Платини, председник FSS Томислав Karayić који се сматра и најзаслужнијим за подизање Куће фудбала.
На путу ка Старим Бановцима пролазимо поред (тачније испод) стабла Беле тополе које од 1983. представља ботанички споменик природе 3. категорије као значајно природно добро и регистровано је у Централном регистру заштићених добара у Заводу за заштиту природе Србије у Новом Саду. Висина стабла је 35 метара, распон крошње је 32 метара док је обим стабла на прсној висини 6,50 метара. Бела топола самоникло расте само на северној полулопти, док је на јужну пренета вештачким путем. Распрострањена је по свим наплавним земљиштима низина, уз велике реке од Алтанског океана до Африке. Биљка је дводома и цвета у марту и априлу. Старост Беле тополе код Старе Пазове процењује се на око 110 година, а стабло може доживети и 300 година, што је физиолошки максимум ове врсте. Стабло у Старој Пазови због својих изванредних димензија, виталношћу и старошћу представља један, веома редак, капиталан примерак ове аутохтоне врсте дрвећа у Војводини. Према древној митологији, Бела топола је посвећена Херкулесу јер је уништио Какуса (ватрено чудовиште, син Вулкана) у пећини на Авентинском брду које је било прекривено овим дрвећем. У моменту свог тријумфа ограничио је врх брега гомилом Беле тополе, као доказ његове победе.
н Роберт Чобан
