Дневник у Гргетегу: У јединој улици 28 душа

Дивљина свуда, дивљина око нас, певала би Јосипа Лисац да се некад упутила ка Гргетегу, сеоцету у општини Ириг, а које ће, предвиђају мештани, ускоро постати само викенд насеље, будући да је последње дете рођено 1996. године.
с
Фото: Л. Радловачки

Мада, има туристички потенцијал, ем због првопоменуте дивљине, илити нетакнуте природе од које се село не назире чак ни са висине, ем због манастира Гргетег, а свему допринеси и ресторан са преноћиштем.

- Мислим да нас у селу има 28 на спавању - прича нам ветеринар Мирослав Микица Радовановић, који је иначе и одборник у Скупштини Општине Ириг. - Рођен сам у

селу, ту сам и одрастао, али сам у Ириг ишао у основну школу, средњу и факултет сам завршио у Новом Саду, и вратио се овде. Како сам се оженио, пре неколико година, жена и деца су хтели да идемо према Иригу, па сам тамо направио кућу, али ја сам овде цео дан, радим земљу, имам младе засаде ораха, а узгајам и десертну сорту диње. Ветерина је све слабија, сточни фонд је уништен, па морамо да се сналазимо.

Иако је, према речима Радовановића, најисплативије бавити се ратарењем јер, иако има ризика, мало изискује физички рад и присуство на њивама, ипак локалци наилазе на проблем јер не могу да увећавају личне засаде будући да долазе Београђани који купују земљу по високој цени коју је немогуће испратити.

- Ратарење је код нас на исцепканим површинама, нема нико ни десет хектара земље, што је мало да би једна породица преживела, онда се људи баве воћарством и мало виноградарством - додаје наш саговорник. - Од култура се узгајају кукуруз и пшеница, мада је све више и сунцокрета, али све нам је сад изгорело. Ја се мало сналазим, ископао сам бунар у кући, па сам заливао два хектара ораха и имам диња које смо сад брали, лепе, жуте, оне сад долазе.

Највећи проблем у Гргетегу је вода. Односно, сува водоводна мрежа која већ скоро деценију чека да до домова доведе текућину која ће, како постоје обећања, у скоријој будућности и потећи из бунара који би требало да буде бушен у Нерадину.

Фото: Л. Радловачки

Ратарење је код нас на исцепканим површинама, нема нико ни десет хектара земље, што је мало да би једна породица преживела, онда се људи баве воћарством и мало виноградарством (Мирослав Микица Радовановић)

- Изгласано је на Скупштини и у плану је да се почне са изградњом на јесен или на пролеће. Ја сам рад да дам своју воду мештанима, али моја вода није испитана, јер сам тек пре три недеље ископао бунар на дубини од 120 метара. Ја је пијем и супер ми је, додуше, нема шта ни да је загади, немамо ни фабрике, ништа. Али дајем по селу да је људи користе колико могу - прича нам Радовановић.

Фото: Л. Радловачки


Много шта немају, али много им и не треба 

Брачни пар Јаношевић - Вера и Јован, од 1967. године живе на самом крају Улице Бранка Радичевића у Гргетегу и, како кажу, не би ништа мењали у свом животу. Јест’ да немају дућан у селу, нити воду (коју, додуше, добијају од оближњег манастира), а пензија им је свега 12.000 динара, али зато имају добре комшије с којима попију прву јутарњу кафу, децу која их снабдевају потрепштинама, али, како кажу - много им ни не треба!

 

- Мало устанемо ујутру, кафенишемо до девет, доручкујемо, мислимо шта ћемо за ручак, оперемо судове и тако радно, никад није досадно - прича нам насмејана Вера која ни једне секунде није зажалила што је напустила родно Платичево зарад лепог младог дерана који јој је супруг већ више од пет деценија. - Имала сам овде тетку, татину сестру, долазила сам јој у госте и једном се нисам ни вратила кући. Нисам се покајала, волела сам Гргетег, баш ме брига, било ми је лепо, а и момак је био леп...

А деран Јован, мало седи са женом, мало шпарта селом да види има ли каквих новости, а вала, било је, баш кад смо ми наишли. Но, није марио за (не)згоде, те нам је открио да Гргетег није увек овако изгледао, некад је имао много више мештана, али ако се овако све настави, село ће изумрети за десетак година.

- Овде један живи сам, овде је други сам, овај сам, ова жена сама, ова сама, овде су двоје, буду ту преко лета, па онда ја и жена, и нема више нико с ове стране, нас седам-осам - показује нам на куће деда Јован па казује како су све то стара домаћинства, те и да ће он ускоро ући у девету деценију. - Имам завршена четири разреда основне школе, куд’ сам и могао да идем? Ишли смо у Нерадин у школу, пешке, па кад завеје, довде буде снег...


Али, уз све мане које Гргетег већ деценијама носи уз своје име и у својој јединој улици, ипак је место привлачно за живот јер нуди мир, чист ваздух и прегршт места за паркирање аутомобила.

Фото: Л. Радловачки


У Гргетегу пронашао свој мир

Пре 12 година животне околности навеле су Милана Пашића из Инђије да се досели у Гргетег. Како каже, купио је плац од шурака, сазидао је кућу и то је била друга најбоља ствар коју је направио након деце.

- Случајно је то било, али нашао сам овде свој мир - вели Пашић и додаје да ипак сваки дан иде у Инђију како би чувао две унуке близнакиње. - Жена ми је преминула пре 22 године, тако да сам се сад навикао да будем вук самотњак. Али, да, има нежења у селу, истакните то. Иначе, овде има људи који немају купатило, али се уопште не секирају, то нигде нисам видео. А просечно живе преко 85 година, да л’ зато што немају стреса, а и јак имунитет... Ево, има један чобанин који има 80 година, боље се креће него ја.


- Нека остане овако, да нама буде добро. Завидим овим старијим мештанима, ја морам да трчим на све стране, а они седе, мало овде, мало испред куће, тамо код споменика, чувају овчице, гледају их како пасу, дува ветрић, нико нема климу нити им треба, заспиш без проблема, ваздух чист - закључује ветеринар.

Леа Радловачки

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести