Ово сеоце са мање од сто становника је познато по манастиру Средиште, али и као пешачко-планинарски центар јер се многе стазе укрштају и пролазе у његовој непосредној близини.
Након инструкција добијених од чланова Планинарско-смучарског друштва „Вршачка кула“, према Гудуричком врху смо кренули путем поред поменутог манастира, али управо због бројних стаза које се укрштају, уследиле су додатне телефонске консултације са планинарима, након чега је храбро изабрана најкраћа, али и најтежа стаза до циља.
Путељак кроз шуму обележен је планинарским ознакама тако да се не може залутати, али се на појединим местима због приличне стрмине мора пењати „под ручном“. Због дискутабилне планинарске кондиције репортера „Дневника“, на путу ка врху било је и пар краћих пауза да се ухвати мало чистог шумског ваздуха, али након сат времена успона Гудурички врх је био „под ногама“.
А на самом врху нас је дочекало непријатно изненађење јер док се хватао ваздух од успона, схватили смо да је од осматрачнице на Гудуричком врху са које се пружао поглед на цео Банат па и даље, остао само темељ и метални анкери коју се држали.
Због јединственог положаја Вршачких планина у Банату, разноврсности биљног и животињског света, већи део шумског подручја ове планине (4.177 хектара) , заштићен је још 1982. године као Парк природе. У међувремену, прецизније у децембру 2005. године, Скупштина општине Вршац донела је одлуку о заштити Предела изузетних одлика Вршачке планине на 4.408 хектара, од чега је у првом степену заштите 190 хектара.
Како накнадно сазнајемо, осматрачница је страдала, односно демонтирана под утицајем спољних (ветар) и унутрашњих (црви) фактора који су дрвену конструкцију учинили небезбедном о чему сведочи и табла са упозорењем која се још увек налази на врху.
Иако густа шума која окружује плато Гудуричког врха још увек није олистала, због густине стабала остали смо ускраћени за панорамски поглед па смо се морали задовољити „освајањем“ ове планине за коју и даље постоји дилема којем планинском масиву припада. Заправо геолози тврде да дилеме нема и да су Вршачке планине дефинитивно део спрско-македонске планинске масе, односно старих Родопских планина, а не Карпатских како се наводи у некој старијој литератури. До ове „забуне“ је дошло вероватно због близине Карпата који се у ведрим данима могу видети са врхова Вршачких планина, али због поменутог проблемчића са осматрачницом, али и облачног дана у то се нисмо могли уверити „својим очима“ па ни фото-апаратом…
Мора се признати да Вршачке планине, иако су по површини знатно мање, делују мало озбиљније од Фрушке горе. Не само због тих стотинак метара за колико су ближе облацима, него и зато што инвеститори још увек нису у толикој мери “напали” ово подручје. Истина је да смо током пењања на Гудурички врх слушали “оркестар” моторних тестера, али много је мање објеката па и људи што шуму у којој преовлађују сребрнолисне липе и храстови китњаци чини много мирнијом и погодном за терапеутске шетње.
Силазак је наравно био знатно лакши и бржи, а једини људи које смо срели током трочасовне шетње, био је старији пар из Вршца који нам је открио строго чувану тајну о локацији где се јавља први овогодишњи сремуш па је један свежањ овог лековитог биља стигао са нама и до Новог Сада, а експедицији „Дневника“ је након Срема и Баната, за наредну недељу преостала посета највишој тачки Бачке.
Нико Перковић
