И ето вам рецепта како стићи до Новог Козјака.
А онда, одмах након плаве табле изрешетане зубом времена на улазу у село, наилазите на неважеће натписе „Улица Маршала Тита”, јер главни шор већ одавно носи назив по Светом Сави, и све то на празним кућама иза растиња и корова, а које су још усправне само захваљујући некој ваљда универзумској сили која не дозвољава да, поред некадашњег великана, пропадне и кров који га још увек чува.
Ораха напретек, људи све мање
Како је Нови Козјак некад био богато село, многе породице са југа Србије су долазиле ту како би се запослиле. Такав је случај и са Горицом Јовић, која је са пет година из околине Лесковца дошла у Козјак, у ком је и остала.
- Ово је било најлепше село у општини Алибунар, али много се променило, људи одлазе – тврди Јовић, yепова пуних ораха, јер смо је затекли како их скупља испред празне комшијске куће. - Да вам кажем, слабо имам слободног времена, али кад нисам на послу у продавници, радим башту, узгајам органску паприку, парадајз, ништа не прскам, само за своје потребе, за себе и сестру која је у Смедереву. Никад нисам мислила да одем одавде, ваљда јер сам навикла овде, допада ми се, стекла сам пријатеље од детињства и баш никад нисам размишљала о томе. Мени је све добро, испуњавају ме мир, тишина...
- Село је мало, дружељубиво, наићи ћете на предусретљиве и добре људе – каже нам административни радник у Месној заједници Нови Козјак Душан Ђорђевић, у шта смо се и уверили одмах по изласку из кола, премда очекујући да ће нас дочекати суморна лица као што су на уласку биле суморне куће. - Кад негде одрастете, вама је све лепо, лепи су вам пријатељи, лепо је дружење са комшијама. Излазимо и на улицу, окупљамо се испред радње, млекаре... Увек наилазимо на разна мишљења, предлоге, нешто се може искористити, а некад морате да претрпите и критике...
А ако се узме у обзир да није лако суочити се са „сто људи и сто ћуди”, шта мислите тек како ли је кад је њих 360 којих преспава у Новом Козјаку, у укупно око 200 домаћинстава?
- И тачно се види које су куће празне, где нико не живи, а таквих није мали број, а гдегод видите растиње, коров, знајте да ту никога нема – објашњава нам Ђорђевић, у шта смо се, јелте, и уверили. – Иначе, ми смо најмања месна заједница и по територији и по броју становника у општини Алибунар.
Они који су остали у селу махом се баве пољопривредом или раде у Пландишту, Иланyи, Алибунару. Велика предност је што је недавно ИТ фирма „WebCentric” отворила канцеларију управо у овом банатском месту и запослила око 40 младих из села и околине.
Најважнији су здравље, мир и слобода
У Новом Козјаку је најбитније да нико никога не мрзи, каже нам Жива Георгев звани Шпиц, који је из Уљме дошао чак овде у алибунарску општину.
- Кукуруз није обран, хране за стоку има слабо, а народ ко народ, ко је с ким добар, ко није, није, али нико никог не мрзи, хвала богу, нико се не туче, а нема ни разлога за то. Најбоље да са сви живимо добро, да нема мржње, мржња је најгора. Треба да се слажемо сви, да једни другима помажемо – вели молер у пензији, признајући да су га у селу сви добро прихватили, а и како не би кад га од раније познају, жена му је родом одавде.
Сад каже да је у Новом Козјаку све супер, мирно је село, а најважније у животу је да имају здравље, мир и слободу.
- Што се каже, колико људи видиш током славе села за Светог Архангела летњег, после тол’ко не видиш кад оду – мудро анализира Шпиц.
- Тренутно имамо око 160 грла музник крава које произведу око хиљаду литара млека што откупљују млекаре из Панчева, Овче и Уба. Некад је било и три-четири стада оваца, не причам за оно давно време кад их је било и више него сад у скорије, док тренутно има једно стадо. А што се тиче свиња и живине, људи их држе за себе, можда нешто претекне и за продају, али већих фарми нема. Знате, на селу треба много да се ради, човек мора много времена да одваја, нема простора за неке друге активности. То је обиман посао који изискује да у фамилији имате и сина и оца, па да увек може неко да остане – прича наш саговорник који је до пре неколико месеци и сам држао неколико грла крава, јуница и јунади.
Што се тиче услова живота у Новом Козјаку – Пошта ради сваки дан, лекар долази четвртком, најближа апотека је у Иланџи, основна школа има прва четири разреда и са вртићем броји око 30 деце који бораве у прилагођеним просторијама некадашњих „Пикових” канцеларија, направљено је дечје игралиште у парку прекопута, гас имају, канализацију не, вода је, уверавају их, исправна, а због запушених канала на улицама, село уме да им плива кад након већих падавина силна вода крене да се слива са атара наносећи муљ и подсетник да се жив човек на све навикне.
Текст и фото:
Леа Радловачки
