А колико заиста јесу све то наведено, уверили смо се и сами када смо покушали да их најпре лоцирамо на Гугл Мапи, а онда и уживо. На страну то што смо се неколико пута изгубили успут, кад смо коначно стигли до тог сеоцета у општини Вршац, схватили смо да и није толико лоше што не може баш свако кроз њега да шпарта.
Овде је мирно, али пре 200 година имали смо више кућа него Вршац, хвали нам се председник Месне заједнице Куштиљ Виорел Балађан, који је након завршетка средње школе у Сремској Каменици решио да се врати у свој родни крај, јер боље му је да буде међу првима у селу, него задњи у граду.
Можда заиста јесте тако, бар док се не нађу у ситуацији да не могу више да уђу у село, или из њега изађу, због клизишта које никако да санирају. „Много кошта, а ми смо мали”, одговор је на већину питања зашто нешто не успевају да ураде или уреде.
Куштиљ на румунском значи „димњак од липе”. Први писани подаци о селу датирају од 1361. године и од тада, како је ко долазио од освајача месту су мењали назив.
Више немају ниједан сачуван димњак, док им је најстарија кућа, која је преживела три века, пропала и срушена, јер је нико није одржавао.
Радиће се у оном тренутку кад више не будемо могли да се спустимо у село, а до тад ће само да се крпи - прича наш саговорник, а ми га у потпуности разумемо, јер ни нама није било свеједно кад је требало да стигнемо од улаза у село до центра. - Због позиције немамо ни канализацију. Пре десетак година смо урадили пројекат, али све то врло много кошта, а Месна заједница више нема ни свој буџет. Аплицирали смо на више места, али нисмо успели јер смо специфични.
Ипак, у протеклих двадесетак година, Куштиљ је „кол’ко-тол’ко” опремљен и има све „основне потребе за живот”, што значи да су урадили водовод, осветлили и асфалтирали већи део села. Лане су изградили летњу позорницу, изградили су капелу на једном од четири гробља, променили неколико бандера, добили су терен за кошарку преко Фондације „Ана и Владе Дивац”, у току су завршни радови на сали за друштвене делатности, а у плану је уређење спомен шуме недалеко од Куштиља.
Будући да Куштиљ нема ни оно што старији воле - кафану - принуђени су да се окупљају испред једине продавнице у селу. Заправо, то је место где једино и можете затећи више људи на окупу.
У Куштиљу се најбоље живело кад сам био у Бечу, шаљив је мештанин Ђорђе Грујеску, који није баш био расположен да разговара с нама, тврдећи да треба да се вратимо одакле смо дошли.
Вратио сам се да вас видим, шта радите. Аууууу, како нисам задовољан, још ме питаш. Немам никакав савет да вам дам. Завршите другу школу и нађите други посао, поручио нам је Грујеску.
Пре три године кренули смо са реализацијом тог пројекта. Имамо близу села спомен шуму у којој су, након Другог светског рата, постављени споменици. Током времена је све напуштено и зарасло. Кренули смо да радимо на рашчишћавању, јер мислим да је то идеално место за неки туризам. Шума је лепа, стара, кроз њу пролази река. Треба да се уради пут, који је атарски, појашњава Балађан.
Кад смо већ код лепе шуме, лепе реке... Куштиљани не могу да се похвале нарочито квалитетним земљиштем, те, они који се земљорадњом баве, а којих је све мање, узгајају пшеницу, кукуруз и сунцокрет, док имају и неколико пионира у садњи лешника.
Све је мање младих у селу, немамо овде оно што они воле, прича председник Месне заједнице, признајући да млади данас ипак више воле да буду „задњи у неком граду”.
Клинци кад заврше осмогодишњу школу, додаје, одлазе у средњу и не враћају се.
Имамо у селу неколико задруга, али мало њих је ту запослено, углавном сви одлазе да раде у Вршцу. Масовно одлазе и у иностранство. Прошле године је око 150 њих из Куштиља поднело захтев за румунско држављанство, али то баш иде килаво, вели Балађан.
Куштиљ је пре девет година имао 810 мештана, а сад упола мање, мада немају кућа на продају, док све оне које су празне изгледају очувано и понекад власници у њих и сврате. У њему живи 98 одсто Румуна и тек понешто Срба. Доста родбине имају у селима која су близу али с „оне” стране границе, па да би отишли у нека од њих, морају около-наоколо да се довијају.
Село Куштиљ надалеко је чувено по својој богатој културној понуди, што највише и потенцирају, јер то и одржава место. КУД „Михаљ Еминеску” окупља све узрасте који воле фанфаре, глуму, фолклор. Прошле године обележили су 150 година од оснивања хора, а успели су и да реновирају свој Дом културе који је исто толико стар.
Тренутно броје више од 100 активних чланова, а бројни мештани су се својевремено окупили и волонтерски обновили унутрашње делове Дома, док су недавно од Румуније добили пет тона књига не би ли направили и библиотеку.
Од седмог до деветог августа имаћемо Дане Куштиља и Дан фанфаре, позива све заинтересоване председник Месне заједнице и КУД-а Виорел Балађан.
Имамо и проблем с реком Караш јер је близу села и годишње се у више наврата излива, некад и седам пута. Онда нам буде угрожено скоро 1.500 хектара обрадиве површине, каже наш саговорник, жалећи се и да на појединим местима та река не изгледа атрактивно, штавише окружена је депонијом коју покушавају да санирају, али безуспешно.
Леа Радловачки
