„Дневник” у вишевековном селу: Адорјан

АДОРЈАН: Село од хиљаду становника по имену Адорјан, у општини Кањижа, налази се на лепом месту крај Тисе која не прети поплавама, а довољно је скрајнуто с главног пута па му не прете ни путници (зло)намерници. А мештани, осим што су сложни, поприлично су вредни и радни, што се да приметити од тренутка како крочите у њихово насеље.
a
Фото: Dnevnik.rs

Ово је мирно, безбедно насеље, истиче као најлепшу предност свог села председник Савета Месне заједнице Адорјан Чаба Боршош.

Како каже, сви живе уједињени, нема национализма.

Румунски Роми, који су нам се доселили 1914. године, поприлично су осетљиви да се за њих не каже нешто лоше, те су јако вредни. Оно што је занимљиво у вези са њима је да иду у мађарску школу, католици су, слушају српску музику на прославама, а псовке мешају на сва три језика, каже Боршош.

У Адорјану нема крађа и провала, можда баш зато што нису место кроз које се пролази. И ваљда због свега наведеног, у целој општини Кањижа, код њих је најбоља ситуација. А и животни стандард, рекло би се...

Као што се види, имамо доста нових изграђених кућа, прича наш саговорник.

Како каже, празних кућа за продају немају, а и ако неко жели да прода своју некретнину, прода је за два-три дана.

Могу да вам упоредим са Сентом или Кањижом, јер овде кад продају кућу и кад купе нешто у Сенти, остане им још пара. За 5.000 евра можеш купити кућу која је само за рушење. Ако вам треба нормална кућа, која треба само да се окречи унутра, а изграђена је седамдесетих, онда је од 15.000 до 20.000 евра, док су новоизграђене куће и до 40.000 евра, каже наш саговорник.

Фото: Dnevnik.rs

Комасација успорава напредак села

Житељи Адорјана већ годинама ишчекују да се на комасацију њиховог атара стави тачка. Међутим, како увек нешто искрне, али и како се немирна Тиса шетала протеклих деценија (и деценија), приближила се насељу за 120 метара, „прогутала” земљиште и куће и тако додатно закомпликовала читав процес.

Од 2012. људи обрађују по новој расподели а још увек нисмо стигли до завршетка, појашњава председник Савета Месне заједнице Адорјан Чаба Боршош.

Како додаје, надлежни нису знали да ли ће са друге стране Тисе бити земљиште које припада нама или Чоки, јер то је ипак Банат.

Фото: Dnevnik.rs

На крају је остало на томе да тамо имамо териотију од десетак хектара, али је то државно земљиште. Неопходно да ставмо тачку на комасацију, јер имамо зграду на месту где је била земљорадничка задруга, треба да је реновирамо, направили смо пројекат, имамо пара на рачуну, али не можемо да почињемо с радовима јер не можемо да добијемо грађевинску дозволу, каже Боршош.

Такође, због недовршене комасације, не могу ни да крену са решавањем канализације у селу, мада Боршош очекује да ће се кренути с радовима за два-три месеца, будући да су папири већ у Београду на контроли.

Комасацијом смо направили индустријску зону од десетак хектара, желимо да доведемо стране инвеститоре како бисмо задржали људе у селу, закључује наш саговорник.


Фото: Dnevnik.rs

Како је могуће да су Адорјани баш тако успешни, сналажљиви - другачији? Осим што раде по фирмама у околним већим местима, баве се и пољопривредом, па могу солидно да живе, док имају и тридесетак људи који раде у Мађарској од понедељка до петка.

Некад смо узгајали доста дувана, сад нам је остала индустријска паприка, першун, а имамо доста повртара и сточара, појашњава Боршош, који је и сам пољопривредник, али и ловац на ситну дивљач. Мало их је, вели, ловаца, свега четворица...

Фото: Dnevnik.rs

Ловимо препелице, фазане, зечеве, срне, а понекад у пролазу и дивље свиње, док пецароша има много. Имамо и рибаре који од „Вода Војводине” изнајмљују Тису, објашњава наш саговорник.

Кад село има ловце и риболовце, очекује се да некад „падне” и неки гулаш или рибља чорба, можда чак и у виду неке традиционалне манифестације, међутим то није случај у Адорјану. Али, зато имају чувени Фестивал хурке и кобасице (јер ипак имају више сточара нег’ ових првопоменутих), који, нажалост, није одржан протеклог новембра, када је требало да буде јубиларни десети пут.

На фестивалу нам учествује више од сто екипа, то буде највећа манифестација у широј околини. Тог дана у Адорјана буде и до 15.000 посетилаца! Том приликом организујемо и сајам пољопривредне механизације, имамо и вашар на улици, па да бисте дошли, морате још код гробља, на улазу у село, да се паркирате, с осмехом прича Боршош ком видно недостаје прошлогодињи догађај.


Овде сам се родио и не идем нигде!

У Адорјану има све што је мештанима потребно, бар они сами тако тврде. Да није истина, вероватно ми своје родно место напустили, а овако су остали у њему и не планирају икуда да иду.

Ја сам се родио овде и не идем нигде, не идем ни код комшије, у другу кућу, а не у другу државу, каже нам расположени Ференц Ческо, који узгаја краве и продаје млеко по задовољавајућој цени „Суботичкој млекари”.

По његовим речима, кад држиш стоку, онда нема слободних дана, нема празника, само се ради...

Фото: Dnevnik.rs

Сличну судбину дели и Тибор Вереш који држи 3.000 грла оваца. У „шетњу” изводи само око 400 њих и то по шипражју ка Тиси, где смо се и срели.

Десет година се бавим овим, држао сам свиње, али то се не исплати, прича нам Вереш и признаје да се у Адорјану лепо живи, мада и сиромашно.

Радио је, како каже, и у Мађарској, али је овде најбоље.

Имамо Тису, овде сам се родио, не идем нигде. Све је добро, поручује Вереш.


Фото: Dnevnik.rs

Између Доњег и Горњег Адорјана настало ново село

Адорјан је једно од најстаријих насеља у Војводини, док о његовом постојању доказују писани докумнети још из 1198. године.  Истина, тада су била два Адорјана - Горњи и Доњи, који су заједно имали око седам манастира.

Временом је Доњи расељен, а Горњи преименован у (оближњи) Трешњевац, док је садашње село на тој локацији већ скоро два века.

Фото: Dnevnik.rs

Има још нешто необично у вези са Адорјаном, а то је прича о њиховој основној школи. Како се наш домаћин присећа, до 1978. године осмолетка је бројала шест разреда, а онда четири. Ученици од петог до осмог су путовали у Кањижу, а такву слику су имали прилику да промене пре неколико година када им је понуђено да им основна школа коначно доживи да има свих осам разреда. Међутим, одбили су ту шансу...

Нисам желео сам да одлучујем о томе, питао сам родитеље и они су рекли да су и они путовали за Кањижу, па нека путују и њихова деца, објашњава председник села.

Фото: Dnevnik.rs

И он је, како каже, исто завршио основну у Кањижи, а у средњу је путовао за Сенту.

Могу рећи да ми као сеоска деца нисмо имали никакав проблем у средњој школи зато што смо били са села, ипак смо одрасли са децом из града, поручује Бошош.

Леа Радловачки

Фото: В. Фифа / Д. Дудварски

EUR/RSD 117.5759
Најновије вести