Такав случај је и кад из сенћанске општине пређете у чоканску, па ођедном бивате окружени таласастим пашњацима, што је данас, нажалост, реткост, а над којима се, приликом наше недавне посете, небо гужвало у хиљаду нијанси, претећи да накваси поља и нас путнике намернике.
И клај-клај, ето нас у Црној Бари, сеоцету које звучи егзотично, али заправо изгледа све само не тако... Пратећи пут бетонских бандера и тражећи крст као смерницу докле треба залазити у насеље, стижемо до графита „Ја волим своје село” и знамо да смо на правом месту. Или...
- Све што је било природно, упропастили смо, ништа нисмо сачували и неговали - смањује нам ентузијазам члан Савета Месне заједнице Црна Бара Антал Маша, уједно председник Удружења пензионера, Добровољног ватрогасног друштва Црна Бара, некадашњи председник ПУПС-а, Ловачког друштва „Срндаћ”, црквене општине, тракториста у задрузи, поштар, трговац, самостални пољорпивредник, а молер и фарбар по струци. - На месту изворишта сад бацају смеће. Брука и срамота за човечанство! Немамо ни мере ни границе да сачувамо. Нико нам организовано не односи смеће, него сами носимо на депонију, па неки само избаце поред пута... Кад гледам старе слике, још је у оно време било дивота, до првог маја свако дрво је било окречено у бело. Имали смо високе јабланове, два реда до краја, били су обележје нашег села, па су постепено нестајали, свима је сметало на њивама због сенке...
Упркос ишчекивању нечег позитивног у целој причи, заменик председника Савета МЗ Олгица Неранyић указује на статистички проблем - село које је некад имали више од хиљаду становника, сад једва да броји 300 душа.
- Амбуланта нам не ради од октобра, кажу да је у Чоки недостатак лекара, а ми смо задња рупа на свирали. Имамо медицинску сестру која је ту пола сата сваког дана, па се њој обратимо ако имамо неки проблем - каже Неранyић, истичући да су „Богу иза ногу” јер осим ђачког, немају ни аутобусе. - Људи одлазе да раде у Сенту или напољу... У иностранство су ишли седамдесетих, а онда је опет наишао налет да свакодневно иду с мађарским пасошем, док се сад мало стало, што због короне, али и нема више ко да оде.
Једна мештанка Црне Баре, која је желела да остане анонимна, али и да нам каже све што јој лежи на души, поделила је с нама тужну страну живота у том селу. Како истиче, лишени су елементарних ствари, попут лекара, па се пита, а и нас, има ли смисла даље набрајати недостатке.
- Овде смо као као слепо црево, пуштени смо низ воду, пишите слободно за наш чувени „Дневник”, мој отац је био претплатник - прича наша саговорница, која паралелно живи у Београду и Црној Бари, а увек се радо враћа у своје родно село. - Другачије се овде живело, дргачије време памтим, био је биокосп, па велика продавница мешовите робе као данашњеи мегамаркети, а сад се некад осећам превише изоловано. Реците да се сете, подсетите их да овде има живих душа, да ми нисмо тикве без корена, добро знамо и ко смо и шта смо, шта су наши стари дали за ово село... Кивни смо и гневни, а из свега тога произилазе све оне ситне нељудскости, завист, пакост... Само кад погледате каква нам је популација, колико је старачких и самачких домаћинстава и све ће вам бити јасно.
Они који су остали, баве се махом пољорпивредом. Узгајају кукуруз, сунцокрет и житарице, неки држе овце и краве, будући да је Црна Бара „обдарена пашњацима, бар док не узму и не преору”, док је арпаyик на издаху, а дуван је постао историја.
Према неким предањима, Црна Бара се спомиње још крајем 18. века, јер је забележено да су у том селу била два свештеника још од 1764. година и да су знала српски и румунски језик. Верује се да је назив настао од некадашњег изворишта воде у ком су коњи са сељачким колима потонули у живи песак.
- Сложни смо у селу, 50-50 је Срба и Мађара, имамо доста мешовитих бракова и сви знамо оба језика - додаје заменица председника Савета, а деда Антал добацује како имају једног Рома ког чувају,” јер какво је то село у ком нема баш ни једног Цигана?”
Црна Бара је, пак, богата дивљачима, због чега им у лов долазе туристи из Италије. Осим тога, ово село нема много шта да понуди, једино изолованост која убзо почне да смета, али и ракију која лечи управо поменуту бољку.
Леа Радловачки
Фото: Дневник/В. Фифа/Д. Дудварски
