Поред вредноће и очигледне памети, проглашена је за најбољег студента „Вингејт универзитета“, сликала се за одбојкашки постер што је традиција. Ову девојку краси и велика упорност, јер није хтела да се одрекне играчке каријере у одбојци. Све је ускладила, а по завршетку играња за студенске екипе три универизета у државама Вајоминг, Кентаки и Северна Каролина, сада је у Чикагу где поред наставка студија ради и као помоћни тренер млађих категорија одбојкаша универзитетске екипе.
Имала сам 15 година када сам са мало старијом сестра, а и она је у Новом Саду завршила психологију, из Бачке Паланке прешла да играм за женску екипу Одбојкашког клуба Војводина, сећа се Дуња која је тренутно на одмору код родитеља у Бачкој Паланци.
Иако Нови Сад није далеко од Паланке, додаје, живеле су у великом граду, јер због тренинга и предавања морале су стално бити ту.
Моја сестра, касније је морала да напусти одбојку, јер се никако нису могли ускладити термини тренинга и предавања на факултету. Исто би се и мени десило, али сам гледала да на све начине ускладим спорт и учење, јер нисам желела да после спортске каријере као старија седим и учим, вели Дуња.
У породици кажу да се тада појавио Слободан Бобан Нишевић, одбојкашки теренер који је тада радио у Атланти. Он је био веза за Дуњин пут у Америку, добијање стипендије, а онда је све ишло мало лакше.
Две године сам провела на Универизету Вестерн Вајоминг у држави Вајоминг, следећу годину сам провела у Кентакију, а потом у Северној Каролини и играла одбојку за сва три универзитета, прича Дуња.
Како каже, са саиграчицама из тима Северне Каролине догурале су до четвртфинала националног првества свих универзитета САД и то је највећи успех.
Док сам играла у Кентакију имала сам тежу повреду колена, односно морала сам на операцију менискуса и све је протеко како треба, јер сам се брзо опоравила, каже наша саговорница.
Млађа Шоботова наследница, јер отац Бранислав био је својевремено познати рукометаш бачкопаланачког "Синтелона", каже да Америка није онаква какву је замишљала на основу филмова који се код нас приказују.
Имала сам малу задршку, али сам брзо променила мишљење, истиче саговорница.
Имала је стипендију, додаје, живела је у кампусу, имала храну, а кући је долазила за распуст.
То није јефтино, јер повратна авионска карта, са једним европским преседањем, кошта од 1.000-1.200 долара. После добијања дипломе добила сам радну дозоволу на годину дана и тада нисам могла да долазим кући. Тачније, могла сам да дођем, али се после не би могла вратити. Сада поново имам статус студента, стипендију па ћу остати до 30. децембра. Тако је испало да повратна карта важи до тада, па нећу бити у Паланци за Нову годину и Божић, али и овако је добро..., вели Дуња.
Шоботова каже да је радила у универзитетским библиотекама, у администрацији факултета и да се у САД може зарадити за живот, на пример, радећи у Меку. Додуше, родитељи кажу да без стипендија и помоћи одбојке не би могли изфинансирати њено школовање које ће са завршеним мастером коштати око 300.000 долара, а то овде од спорта не би никако могла да заради. То је зарада Дуње Шобот током каријере активног играња одбојке. Отац каже да је породицу испало скупље студирање психологије старије ћерке у Новом Саду.
Први утисак у Америци на мене су оставили предивни путеви, али и изузетно љубазни људи, наглашава Дуња.
Професори су, додаје, предусетљиви, излазе вам у сусрет, можете их назвати, посетити, питати за савет и путем поруке и увек ће стићи одговор, савет...
Када сам била на операцији осетила сам огромну љубазност медицинског особља, сестрица, лекара, а чистоћа и уредност, ред су на невероватно високом нивоу. Услуге јесу за наше прилике скупе, јер, на пример, моју операцију менискуса осигурање је платило 10.000 долара, јер сам се повредила на утакмици. Гардероба је у Америци није скупа - ако ниси превише захтевна, храна је скупља него код нас, а мени с почетка није одговарала јер су ти њихови бургери масни. Али, нашла сам себи храну која одговара у виду, примера ради, разних салата, гриловане пилетине... Када као Српкиња постанем носталгична одем па купим неке од наших прозивода, а посебно у Чикагу има доста грицкалица, чоколаде, еурокрема, ћевапћића, пљескавица... Живела сам у кампусу док сам студирала, а сада живим у стану, каже Дуња.
Другари и другарице у Паланци, па и Србији, јер има их пуно, додаје, питају је да ли ће остати или се вратити?
Волела бих да останем, на пример, ако буде могуће 10-15 година, па да се вратим. Знам да се то обично продужи, али видећу када завршим мастер студије. Радила сам у Чикагу у Центру за ментално здравље, али да би као психолог радила у Америци мораш имати лиценцу као и за друге професије. У том послу, уз солидно залагање, може се, на пример, зарадити плата од око 8.000 долара, каже Дуња.
Милош Суџум
