Он се бави сточарством, и држи бикове и свиње, а прошле године је преко Покрајинског секретаријата за пољопривреду, водопривреду и шумарство путем конкурса подигао кредит за куповину телади.
- Сад су то већ јунад и бикови и имам 20 комада и тешко се живи од овог посла - каже Живан и додаје да у селу има прилично празних кућа и млади одлазе, али и има примера да су млади брачни парови добили до осам хиљада евра од државе и уз доплату купили куће на селу.
Село има осмогодишњу школу, као и амбуланту, два лекара, а према Живановим речима, иако је најављено да ће ове године село добити нову путну инфраструктуру, он сматра да је то најмањи проблем.
- Село је на добром положају, близу су Босна и Хрватска, близу је аутопут и речено нам је да ће да праве и аутопут за Босну, преко Бјељине и Раче, тако да нам је положај одличан, али нема инвестиција, јер све вуку Сремска Митровица и Рума - напомиње Живан и сматра да би и његово село могло да добије неку малу фабрику, у којој би се запослили људи и на тај начин село живнуло.
Према његовим речима, фабрика која би упослила стотинак радника би потпуно променила слику села јер како каже, да има доста незапослених, а већина становништва се бави пољопривредом.
- Млади беже у веће градове, раде било шта, само да не живе на селу - вели Живан и истиче да би некакав погон сигурно задржао становништво на селу, како он каже само једна “фабричица”, не мора уопште да је велика.
Живан истиче то као главни проблем, не сметају им ни путеви, имају школу, лекаре, село се налази на идеалном месту, али баш због мањка посла, млади одлазе.
- Од пољопривреде нема пуно, пољопривреда ко пољопривреда, то је тврд живот, горак и млади неће тиме да се баве - каже Вулетић, чији је син завршио школу за аутомеханичара и још увек живи с оцем, али Живан не зна да ли ће тако бити и у будућности… Према његовим речима, Нови Сад је пребукиран, Београд још више, а села се празне.
- Из Кузмина је за Нови Сад отишло да живи стотинак мештана, као и за Београд, па и за Сремску Митровицу, и шта нам онда вреди пут - пита се Живан који има 56 година и не намерава да се сели. Када је он ишао у школу, два осма разреда бројала су шездесет ученика, док је седми разред бројао деведесет, тако је било 1962. и 1963. године:
- Сада не знам да ли имамо 15 малишана у забавишту! Он додаје и да његова жена путује у Руму на посао и ради у фабрици, а не мисли да Рума има бољи положај од Кузмина, једино признаје да је ближи Београд и ништа више.
- Код нас је аутопут на пет минута, одмах наплатна рампа, и Босна и Хрватска близу, зашто ми немамо фабрике, не разумем, да људи морају да путују на посао у други град - каже Вулетић и сећа се да је крајем осамдесетих свако место са две хиљаде становника имало неко постројење или “фабричицу”. - Просто ко пасуљ, ако хоћеш да задржиш неког на селу, само дај људима посао и да раде, и онда ће све бити боље. Ово данас не знам чему води, односно не води на добро, да млади одлазе и села умиру.
Тако приповеда Живан и додаје да не може да нађе радника кад му треба и да нема с ким да натовари хиљаду бала сламе, било чега, раде само средовечни људи од 50- 60 година, млади не знају ни да држе виле, ни да баце балу, то их не занима...
Маша Стакић
